Važno upozorenje: Ako ste preosetljivi na mačju dlaku (osim onda kada se mačka sakrije ispod stola, pa i ne znate da je tu), ako dobijete napad panike kada vidite mačku koja se kreće u vašem pravcu (iako joj vi niste ni na kraj pameti kao željena meta), ili ako jednostavno ne volite, ili čak mrzite sve što mrda, prekriveno je dlakom i diše isti vazduh koji i vi trošite, nemojte čitati ovaj tekst. A nadasve, ako imate dete koje ste odlučili da čuvate pod staklenim zvonom, za koje ste ubeđeni da postoji i da je prava stvar. U tom slučaju, može se desiti da vas napisano uzdrma. Jer, oprostite mi, nisam ni blizu toga da delim vaše mišljenje. Možda zato što i sama pomalo ličim na mačku.
Nakon svega što smo prošli, bila sam uplašena. U stvari, ne – bila sam preplašena. Što se mene tiče, strah je nešto najgore što vam se na ovim prostorima može desiti, iz više razloga. Prvo, sa njim gubite orijentaciju i snagu, tako potrebnu za život među ljudima koji često žive po nekim… neobičnim životnim vrednostima. Takođe, sredina u kojoj živimo toliko je zadojena strahom, da ljudi ne samo što vam ne mogu pomoći, nego će vas potapšati po ramenu i podržati u ideji da nastavite da se plašite i da negujete i uvećavate taj strah kao svoj glavni adut i utočište. A gde ima straha, nema ljubavi. Pa vi izvagajte i vidite šta vam se više isplati na duže staze.
Nego, bila sam preplašena. Što se mene tiče, naučila sam da živim sa životinjama, to je oduvek bilo moje prirodno okruženje, počevši od detinjstva, kada sam par meseci godišnje provodila na selu, pa do “problematičnog” trenutka, kada nas je u kući čekala zeba (a perje leeeeti!) i cica-maca (brrr, o dlaci da ne govorimo!). Kada je krenulo da se šuška o našem izlasku iz bolnice, jedna od top 5 glavnih tema među brižnima nije bila kako ćemo uspeti sami da se organizujemo sa nežnom prinovicom, niti kako se osećamo povodom svega što je bilo i što dolazi, već kako ćemo živeti sa njima!
A onda su krenule priče, na kojima bi i mračni Dilan Dog pozavideo. Ako verujete da ste maštoviti, prevarili ste se. Šta kažete na ovo: Tetka Mirka, ujnina sestra od strica, za koju ni sama ujna nije sigurna da li je ikada postojala, očešala se o mačku dok je brala ružu u svojoj bašti (kako li se samo ta dlakava prokletinja tu našla!), mačka je od straha odskočila, stresla se, te je sirota Mirka progutala njenu dlaku. Ta dlaka je u njoj rasla i napravila neku grudvu, te je tetka bila podvrgnuta ozbiljnoj operaciji. Ali ne lezi vraže! Nakon dve godine, dlaka je ponovo izrasla u tetkinim plućima! Palo je još nekoliko teških operacija, ali dlaka se uporno vraćala, kao da se njen koren učaurio u nekoj bronhiji i stalno nanovo nicao. Ne sećam se šta je na kraju bilo, ali mislim da je misteriozna tetka Mirka još misterioznije umrla.
Pričaju da je u jednom naselju koji se nesrećno smatra beogradskim jedna porodica zavijena u crno, jer je njihova mačka legla detetu na stomak i tako je ugušila. Neobično, čula sam nekoliko varijacija ove priče, iz raznih delova naše ruralne zemlje, i iz raznih perioda. O neobičnim, nikada u nauci zabeleženim pošastima da i ne govorimo.
Još mnogo priča je u to vreme doprlo do mojih ušiju, a sve su se ticale mačjih oštrih i nemilosrdnih zuba, još opasnijih kandži, preke mačje naravi, ljubomore, i naravno dlake koja leti svuda po stanu, zavlači se na nemoguća mesta i u sebi i na sebi nosi najneobičnija stvorenja. Ona najopasnija. Ako na sve to dodate i ptičje perje, koje sa sobom vuče još bezbroj novih ružnih priča, možete shvatiti koliko je snage bilo potrebno sačuvati zdrav razum i ne pokleknuti.
Za mnoge ludi, neozbiljni i uvek na svoju ruku, ipak smo odlučili da Sunčicu dovedemo u isto okruženje u kojem smo živeli dok je ona još bila u stomaku, a mačak spokojno spavao kraj nje, da ne kažem glavom na mom stomaku. U svakom smislu rizična beba, rođena sa 700 grama, koja je 3 meseca disala uz pomoć aparata, još neko vreme bila na kiseoniku, živela u bolnici u visokosterilnim uslovima, izolovana, nežna, sićušna, sa nešto više od dva kilograma, izlazi u stvaran svet! Pravo u dlake i perje. I u prašinu, i u buku, i u ljude koji sa sobom i na sebi vuku sve i svašta, ali dobro, o tome niko ne misli, jer ovde nije reč o strahu od ljudi, već strahu od životinja.
Prošlo je od tada skoro dve godine, u kojima je isterivanje straha od dete-maca saveza bila samo jedna u nizu (dobijenih) borbi. Ispostavilo se da Štucko ne samo da nije opasan za Sunčicu, već je i vrlo vredan pomagač i drugar u nestašlucima. Sunčici služi kao navigacija, dobra taktilna stimulacija i bodigard. Kada zajedno spavaju, ispuštaju ogromnu količinu antistres nečega, te ih je milina gledati kada su zajedno.
Da li smo blesavi, ili možda ne volimo svoje dete? Zapravo, toliko je volimo, da je život u strepnji i strahu od nepoznatog ili nejasnog poslednje što joj želimo. Ako vas neko pita zašto se plašite mraka, nećete valjda odgovoriti da u njemu možda živi Baba Roga? Ako vas neko pita zašto se vaše dete ne bi družilo sa nekom životinjom, šta biste rekli? Čega se plašite? Odgovorite sebi, i potražite objašnjenje. Nemojte pitati strininu zaovu, niti tetka Mirku. Budite otvoreni i pozitivno nastrojeni i informišite se, ili još bolje, naučite nešto novo od stručnjaka. Budite obazrivi, ali se nemojte plašiti. To je najbolje što možete uraditi za sebe. I svoje dete. Jer deca i životinje ne isključuju jedni druge, već tako lepo idu zajedno.
A Dada i Radovan u Le PETit hotelu za mačju menažeriju čekaju na neku dobru dušu koja će biti spremna da ih odvede u novi, topli dom.
http://www.facebook.com/LePetitHotelBeograd
Ako ste raspoloženi da slušate neke fine i pametne ljude i pozitivna iskustva sa živuljkama, dođite 19. juna u Dom omladine na tribinu Terapija životinjama.
http://www.facebook.com/events/243335459114430/
Volim i kucice i macice i sve ostale zivuljke. Ti si dobro prosla jer se sve zavrsilo sa tim pricama o tetkinoj strini 🙂 Kad je moj brat dobijo cerkicu, oni su prestali da dolaze kod nas u goste jer smo Miljan i ja ziveli sa kucom. Ne znam odakle se stvorio taj silni strah od zivotinja u Srbiji u kojoj je preko 90% domancistava jos uvek zivelo na selu u vreme kada su nase mame i tate odrastale. Kako smo to za samo jednu generaciju toliko toga zaboravili.
Bice da je odgovor upravo u tom strahu koji si pominjala. Nastupio je taj neki cudan trend da je OK bojati se svega i svacega, a ako se protiv straha boris i u njemu ne zelis da zivis okarakterisan si kao neodgovoran i blesav.
Hvala na ovom predivnom i poucnom tekstu koji je meni kao buducoj mami doneo veliko ohrabrenje. Nas macak Moca, slicnog porekla kao i vas Stucko, zajedno sa nama iscekuje novog clana porodice, dok se brojni ljudi iz nase okoline pitaju da li smo normalni i nasladjuju se „sudbinom koja ga ceka“. Jer, naravno, podrazumeva se da macka „leti napolje“, pa nece valjda sa detetom da deli prostor… Ne samo ovaj tekst, vec i sve na Cvrkutanju mi se svidja, ima toliko topline i ljubavi, a i mnogo toga mi je blisko: kej na kome zivimo, reka, zivotinje, bebe, knjizevnost… Veliki pozdrav 🙂
Često čuvam bebe i decu, pa ih ponekad i dovedem kod mene u stan. I niko se nije ugušio ni od pseće ni od mačije dlake, nikome nije izrastao rep ili treća noga, maca nikome nije „isisala dah i ugušila bebu, što je naučno dokazano da se dešava XD“, najveća „nesreća“ se događala kuci koja maše repom čim vidi dete, pa klinci vole da je ćape za dotični, niko nije dobio kugu, koleru, besnilo, štenećak od mojih redovno vakcinisanih životinja, nikoga nije „ujela buva i izazvala anafilaktički šok“, niti je neko „dobio gliste pa povraćao do smrti“-i pored toga što su mi ljubimice očišćene od ekto i endoparazita nešto ne verujem da ni jedno ni drugo može da se dogodi…ono što se zaista dešavalo je da su dotični klinci postali opušteniji, poslušniji i mirniji jer se izigraju sa stvorcima i da im se popravio imunitet, bar onima koji su bili bolešljivi. Pa vi vidite. :*
Najdraži sunčani moji,
hvala za ovaj post, a napose za ovu fotografiju koja je pravi melem za svačiju dušu (ja sam prva u redu 🙂 )
Voli vas Tanja
Marice draga! Ja ti nisam u poslednje vreme putovala, pa ne znam kako je to na drugim mestima. Ali iz kontakata sa ljudima koji žive preko, rekla bih je ipak taj bežite-životinje-od-mene trend ipak vezan za ovo podneblje. Ti svakako imaš više iskustva, ispravi me ako grešim. I neverovatno, ali najviše frke prave oni koji su rasli na selu ili su bliskom linijom za njega vezani. Valjda su odlučili da postanu čistunci, šta li. A to što roditelji neće decu da dovode u goste koji imaju ljubimca mi je već poznato. Nama to dođe kao neki filter. :))
Nevena, uživajte u trudnoći i držite mačka Mocu uz sebe! Da vidite samo kakav će bebisiter da bude. :)) Jako mi je drago da smo se „našle“ i da ovde ima nešto za tebe. Najlepše stvari su nam bliske! 😀
Ajoj, Lilly, slošilo mi se samo od mudrih citata koje si navela! Za neke stvari sam čula, ali bogami neke nisu do mojih ušiju doprle. Sva sreća da ih čitam od tebe, pa mogu i da se nasmejem, u suprotnom bih ja dobila napad živaca od gomile budalaštima. Kakve ideje ljudi imaju, neverovatno! Kada bi ih samo uložili u nešto kreativno i lepo… Hvala ti što si podelila sa nama svoje iskustvo. Ljubi menažeriju, neka i dalje vaspitavaju dečicu!
Studena, moramo ti poslati neku noviju… da vidiš kako se šmizla šepuri u letnjoj haljinici, sa sve punđicom u kosi. 😀 Hvala! :*
Ja ovo sve totalno podrzavam, odmah da se zna. Uostalom, poznato je kako se prave alergije: tako sto se sedi pod staklenim zvonom a onda kad dodjes u dodir s necim s cim pre nisi imao kontakta, pocnu hemijske reakcije u tvom telu. Odmalena navikavati dete i na prasinu i na macke i na dlake, pustiti je da se igra i da pada i tako ce lepo jednog dana da postane samostalan covek. A za tetke od strine i zaove nemam nikakvo razumevanje. Al ja sam iovako kao pomalo kao vuk samotnjak i radim sta mi se hoce i kako mi se hoce ceo zivot.
Triput ura za macke. Eto toliko.
A konto strahova, za mene je najveca misterija onaj strah od ‘mokre kose napolju’ Nema valjda veceg straha od toga u Srba. Pre neku nedelju poseti me drugarica. Izlazimo u grad, ja kazem, cek samo da operem kosu (jer kosu perem svaki dan inace bude ocajna, jer je kovrdzava). A ona ce zaprepasceno: ‘ti ces s mokrom kosom napolje!!!??? Molim te molim te osusi je da ne dobijes upalu mozga!’ Na stranu sto ja vec dobrih 10 godina izlazim s mokrom kosom i na plusu i na minusu, i na stranu sto se upala mozga dobija od bakterije a ne od hladnog vazduha. Al ne mos ti to dokazati, kad je nesto usadjeno u mozak kao dogma..
I dala si mi ideju za novi post!:)
Milice, zaboravila sam da napomenem nesto simpaticno: moja mama (inace veliki ljubitelj zivotinja) zove se takodje – Suncica 🙂 Retko, a lepo ime, cestitam na izboru!
Kujno, pa nisam sigurna koliko roditelja razmišlja toliko daleko… o samostalnosti i tako to. A i paradoksalno, često ljudi u početku decu čuvaju pod staklenim zvonom, a kasnije „kako im bog da“, ili „kako svi, tako i on/ona“. A deca kako se snađu.
I za kosu mi je poznato. Pa kako nisi čula za masu ljudi koji su dobili meningitis isključivo zahvaljujući opranoj kosi, sušenoj na letnjem povetarcu?! 😛
Nevena, tvoja mama ima divno ime! 😀 Mi smo jednom imali mače koje smo mnogo voleli i kome smo tepali Sunčica. Nismo očekivali da nosim devojčicu, i kada je iznenada stigla na svet, tata je bez mnogo razmišljanja imao ime za nju. 🙂
that’s a lovely photo, milica.
Thanks, Felix! That’s daddy’s photo, I’m only the one who works with models. :)) Say hello to Dingo!
Grozota!!! Ta mala, predivna, cista, nevina, nemocna stvorenja staviti u istu sobu sa dlakavim i prljavim mackama?!?!?! Kako to neko moze! Lepo je voleti zivotinje! Ali jedno je voleti i ziveti normalno, a drugo ziveti aljkavo i prljavo zato sto volite zivotinje! Moje dete ce izaci u dvoriste i igrati se sa nasim i mackama i kucama i kokoskama, ako hoce, a kuca ce, normalno, biti cista! Nemam nista protiv zivotinja nego protiv nehigijene i aljkavih ljudi koji umeju da budu gori od zivotinja.
Jeste, Jelena, grozno je kada je neko prljav i aljkav, i prema sebi i prema svojoj okolini. Postoje načini da životinje i ljudi žive zajedno, a da kuća ostane čista. E, to je tek zdravo okruženje za sve, u svakom smislu!