Jedno veliko vikend slavlje

Mladenci u strasnom familijarnom zagrljajuU subotu 22. marta su bili Mladenci. Mnogi su ih trpali u usta, pozivali se na njih želeći da praznuju, da se zabave, okoriste, najedu, i što je najbitnije – da ispoštuju našu staru, često nejasno poznatu, srpsku tradiciju. Pitam se samo koliko je njih uopšte znalo šta zapravo predstavlja taj praznik, ali da to znaju mnogo pre nego što su odlučili da ga slave, tj. da je njihova odluka da ga slave proistekla iz toga što osećaju taj praznik i što se obeležavanjem istog poštuju duboka lična uverenja i stavovi. Znam da su na taj dan sigurno mnogo o njemu naučili, neki preko novina i televizije, a neki iz ličnog iskustva. Eto, mi smo u subotu baš lepo proslavili Mladence. Onako kako su roditelji i drugi hteli.

Kolačići mladenčići sa medom. Mljac!Ukoliko želite otprilike da saznate o ovom mladalačkom prazniku, pogledajte Vikipediju. Za ostale običaje, poznate, manje poznate ili uopšte nepoznate, gradske ili seljačke (koji se često vrlo nakaradno prepliću), stare i nove, obratite se nekom magazinu, babi, strini ili nekom novopečenom verniku. Ja o tome ništa ne znam. Moja logika poznaje samo logiku srca. Ukoliko neko nešto uradi iskreno, toplo, posvećeno, to ne može da ne valja. Zato su me, pored onolike hrane koju je moja mama donela u dve putne torbe u naš mali jednosobni stančić, najviše obradovali takozvani mladenčići, vrlo jednostavni, mali, okrugli kolačići, mekani kao duša, sa drenom (ili karanfilićem) zabodenim odozgo i premazani medom. To me je zaista dirnulo. Ipak, nemam nikakva osećanja prema toni hrane. Valjda zato što umem da uživam i zabavim se i bez nje. I Ivan i ja volimo da nam neko dođe u goste, da se smejemo, ćaskamo i ok usput nešto gricnemo. Ali gricnemo je jedno, žderanje je drugo.

Vrtlog praznika MladenciDakle, ono što me je uvek izluđivalo, a nažalost imam sve manje tolerancije za istu pojavu, jeste jelo! Zašto svuda mora da se jede, tj. prejedava?! Da li je moguće da je kod naših ljudi to toliko ukorenjeno, i da se osećaju izgubljeno ukoliko ima manjka hrane, ili nedajbože uopšte je nema? Bila sam na mnogo dobrih žurki i proslava, na kojima nisam ostala gladna zato što na trpezi nije bilo pola tone mesa i drugih đakonija. A bilo mi je mnogo lepo! Iskoreniti prežderavanje će izgleda postati moja misija. Samo se plašim da bijem borbu sa vetrenjačama.

Druga stvar je ono MORA SE. To MORA SE vređa moju inteligenciju, potpuno me pobija kao biće. Kada mi neko to kaže, budem zatečena. Šta da odgovorim a da zadržim svoj ponos i dostojanstvo? Ako mene pitate, sada dok ubrzano, nervozno kucam, najradije bih tu osobu poslala tamo gde fino vaspitani ljudi nikada nikoga ne šalju. I to pred celom pametnom, visokoumnom i bezgrešnom familijom. Ali onda bih ja ispala budala, nadmena, bezobrazna i tako dalje. Epiteta u tom slučaju ima bezbroj. Šta se mora? Zašto se mora? Ko mora? I, ono o čemu toliko razmišljam u poslednje vreme, zašto se svi nalaze dovoljno smeli da mi govore šta treba i moram da radim? A posebno mislim na one koji me poznaju malo više nego što ja poznajem svoju kasirku u Rodiću gde svakoga dana kupujem jogurt. Ne razumem. Kako se ne spustiti nisko, a opet dati do znanja svim pametnjakovićima da gledaju svoja posla i svoje ispunjene živote?

Nakon iscrpljujućeg dana, u deset sati uveče smo Ivan i ja seli, razmišljajući šta dalje da radimo, kako da provedemo ostatak dana. I suviše smo umorni da šetamo. I suviše umorni da bismo mirno spavali. Umrtvljeni za bilo kakve mladalačke (ili mladenačke) aktivnosti.

MladenciPokušala sam da se setim svih lepih stvari koje su mi se desile tog dana, i moram priznati da ih je bilo mnogo. To su one sitnice koje čine život i međuljudske odnose lepim, to su trenuci u kojima se prenosi pozitivna energija. Ne pametovanje, niti hrana. Samo nečije prisustvo uz lepe teme i iskren osmeh. I prave emocije. Kolačići sa medom, priča o cveću sa mamom i maštanje o bašti koju će ove godine napraviti, tatina radost zbog svog poklona (da, i njemu je danas bio rođendan, nažalost potpuno zasenjen, ali ja tu ništa nisam mogla da pomognem), cveće koje smo dobili, tako da nam je terasa sada šarena i vesela, ram sa mozaikom od najlepših slika sa našeg venčanja, koji je posvećeno i sa ljubavlju napravio Ivanov tata, torta od čokolade ukrašena cvetićima, ljuljanje naše male zebice i pevanje sa njom, Ivanovi baka i deda koji sa svojih blizu 90 leta uvek mogu da daju kompliment, kažu nešto lepo i prosto zrače svojom energijom, svi prisutni koji su nas se setili i došli… Eto, i pored svega je uspelo da isplovi ono što je zapavo i najbitnije. Ko je to mogao da oseti, svaka mu čast. Onda je taj dan stvarno vredeo i onda će, nadam se, shvatiti zašto se praznici praznuju i šta je na kraju krajeva najbitnije. Iskreno se nadam. I držim pesnice da svako sledeće slavlje uspe.

Rok svirka kao melem na ranuA Ivan i ja smo morali da proslavimo malo i na našu ruku, kao što to najčešće radimo (eto, venčanje je bilo u potpunosti kako smo mi želeli, što smo mi shvatili kao dobijanje jedne male bitke). Otišli smo u klub Blue Moon, koji se nalazi u Zmaj Jovinoj 4, u podrumu. Prava rok atmosfera. Mnogo energije. I bend Burns koji smo došli da slušamo. Bobo, koji u njemu svira, i njegova devojka, moja jako draga drugarica, toliko puta su nas zvali da dođemo da ih slušamo, jer misle da će nam se mnogo svideti. To nam je sada baš bilo dobro došlo. I naravno, Ivan i ja smo odmah počeli da se smejemo. Opustili smo se i bez vina. Igrali smo do 3 sata posle ponoći i super se proveli. Tri momka sviraju sa dušom, a bilo je zanimljivo slušati jednu neobičnu rok svirku, sa harmonikom i raznim vrstama udaraljki, kojima ni sama imena ne znam. Sviraju stari rok poput Doorsa, Pink Floyda, Valentinesa, kao i kantri rok, i naravno sve na svoj, vrlo originalan način. Naježila sam se slušajući obradu Anestezije EKV-a, a vrhunac večeri je bila pesma samo za naše uši, zvučna bajka Amelije Pulen. Burnse MORATE čuti. Zato što je takav RED. Šalim se, možete ih čuti ukoliko hoćete. Uživaćete.

Dan smo definitivno završili u prazničnoj atmosferi. Na putu kući sam pevušila pesmicu World Wide Suicide od Pearl Jama: You’ve got to know there’a another, anothER, anOTHER, ANOTHER WAY !

7 oдговора на “Jedno veliko vikend slavlje

  1. O pa vi ste se baš isprovađali.
    O hrani: ono što mene najviše nervira to je nutkanje. Valjda zato što sam malo mršavija, svi imaju potrebu da me nahrane. Redovno kad odemo kod nekog u goste, ne prođu ni dve rečenice a da me neko ne ponudi ili gledajući u moj tanjir kaže: pa ti ništa ne jedeš. Što je naravno potpuna laž. Ja jedem i to se obično na takvim ručkovima prežderavam samo da mi ne bi stalno prigovarali. No, mislim da je definitivno problem u mentalitetu naroda. Moraš se prežderati kako bi se najeo. Ne postoji ono-sad sam sita i ne moram više da jedem.

  2. Pa i jeste problem u mentalitetu. Mislim da te ne nutkaju zato što im izgledaš mršavo (verovatno im i čovek sa 20 kg viška izgleda tako, po principu što deblje, to zdravije), nego je nejedenje znak da nešto sigurno nije u redu! Ili se ti loše osećaš, ili imaš neke probleme, ili je, nedajbože, hrana loša!
    Zamisli sada kako je meni koja ne jede meso, ne sme previše da jede jer mi se sve lepi na moje ne tako zmijsko telo i ne može mnogo da pojede i da hoće?! I posle zašto ne volim da idem na ručkove…
    No dobro, sve mi je manje neprijatno, jednostavno i ljubazno kažem ne i odlučno ostajem pri tome, pa neka svako pomisli šta hoće. Drugačije samo idem protiv sebe.

  3. uglavnom, preskacem ta velika gradsko-seoska slavlja, verske ili neke druge prirode
    mnogo puta sam zbog toga dobijala razne epitete
    sad su se navikli
    ja mirna , ostali mirni
    a o prezderavanju nema mnogo toga da kazem, osim da ga ne podnosim i koliko god da ima natrpane hrane, ja jedem onako i koliko sam navikla i smatram da time ne vredjam nikoga
    sebe najmanje

  4. Meni je jedino problem da prihvatim činjenicu da ovakve pojave nisu vezane samo za očigledne ljude i mesta, koja su svojim velikim delom i dalje u svom zavičaju. Takve očiglednosti odmah zaobilazim u širokom luku. Međutim, često naizgled prava mesta za mene se pretvore u nešto što nisam želela, pa i ljudi od kojih nikada ne bi očekivala neke stvari kao da se preokrenu i pretvore u nešto drugo.
    Ipak je stvar u mentalitetu. Naši ljudi generalno vole da jedu, da uvek ima nešto da se strpa u usta. Ili nešto više.
    Tu moja tolerancija prestaje.

  5. U potpunosti vas razumem kad kazete da mrzite kad vas neko nutka i gnjavi sa hranom i da se najcesce na Balkanu sve proslave zasnivaju na krkanluku.
    Ali ima tu po meni i jedna druga dimenzija.
    I danas mi je smesno to sto su se moja baka i josh nekoliko rodjaka sa Kosova vratili sa jedne svadbe, u centralnoj Srbiji, pregladneli (tamo nista nisu ni okusili jer ih niko nije nutkao)… Naime, na Kosovu je kod srba obicaj da iz postovanja i gostoprimstva nutkaju goste. Sta vise, nepristojno je posluziti se kad te prvi put ponude… Kako sam u tom duhu vaspitana, volim da ugostim ljude, da im pripremim nesto fino za klopu a u isto vreme mi je glupo da nekog teram da jede vise nego sto je potrebno. A nervira me kad neko nece ni da okusi kolac koji sam se potrudila da pripremim zato sto je na dijeti… Sve u svemu najbolje je nekako izbalansirati gostoprimstvo i umerenost (ako je ikako moguce)

  6. Irena, balans je uvek prava stvar. 😉
    Nedavno sam čitala jednu knjižicu u kojoj se spominje kako se kvalitet tog gostoprimstva u hrani ogleda u tome koliki se sendviči na nekom prijemu služe. Na Balkanu se obično prave sendvičine, mnogo hleba, malo dodataka, uglavnom, dok se na nekim prefinjenijim mestima u uslovnorečeno zapadnim zemljema služe senvičići za jedan zalogaj.
    Ovaj primer služi samo kao poređenje, ali dosta govori o ljudima sa ovih prostora i njihovom doživljaju hrane.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *