Vetar u jesen

ZmajeviU jesen, žuta boja je svuda. Šuška pod našim nogama, malo-malo pa proleti pored nas, maše nam sa drveća. U jesen, i sunce nosi neku svetlu, čistu, žutu boju. Volim jesen, posebno zbog nje.
Ujutro obuvam svoje čizmice, oblačim jaknicu, na glavu stavljam kapu, a pod mišku zmaja. Šarenog i prozračnog, sa dugim repom napravljenim od raznobojnih tračica. Mama kaže da je napolju divan dan, i iako duva vetar, vreme je idealno za šetnju.

Ja nešto i ne volim vetar. On me tera da zakopčam jaknu skroz, do brade, i da nataknem kapu skoro do nosa. Ponekad zbog njega moram i jako da zažmurim, a često mi i ne dopušta da brzo trčim. Vetar je tako dosadan.

To sam rekla i mami. Ona se samo smeje, čvrsto mi steže ruku i vodi do obližnjeg brda, onog koje ima pogled na reku. Kaže mi da ima jedno iznenađenje za mene.

I dok gledam u reku pred nama, po kojoj se lenjo njišu ribarski brodići, i dok zatim žmurim na suncu koje mi greje obraze i trepavice, čujem kako nešto nežno klizi nad mojom glavom. Kada podignem pogled, iznad sebe vidim duboko, plavo nebo, po kome plovi bezbroj malih oblačića. I sa njima u društvu – naš zmaj, sada velik, ponosan, radostan u svojoj slobodi. Sa repićem u duginim bojama. Leti u tom krugu iznad nas, dok visoko nad njim krešte galebovi.

– Vau, mama, kako si to izvela?

Mama se smeje i pruža mi konopac, da mogu i ja da upravljam zmajem.

– Nisam ja. Vetar je. Ovaj naš dosadni, jesenji, vetar.

I rukom mi razbaruši kosu.

– Nije dosadan! Lep je, i blag, i voli da se igra, taj jesenji vetar.

Nisam joj to rekla, samo sam joj čvrsto stegnula ruku.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *