U ritmu s prolećem

magnolija Nekoliko puta nedeljno, uvek u približno isto vreme, istrčim napolje. Na sebi imam trenerku, majicu i jednostavne sportske patike. Kosu skupim u rep, koji potom malo olabavim, da me ne boli teme dok se rep bude njihao u ritmu mojih koraka. U džepu dve papirne maramice, a u ruci telefon sa koga ide moja omiljena muzika. Odbacim sve ono što mi neće trebati sledećih sat vremena, posebno uvek aktuelne teme za razmišljanje, dileme, planove, glavobolje i redove pročitanog. Za ovu vežbu treba mi lepršavost u stomaku i glava kao neispisan list hartije. Samo tada se oseća. I stvarno odmara.

Nešto posle podneva sunce, i kada je sakriveno iza oblaka, već se odavno probudilo i uigrano osvetljava svet. Volim novobeogradske ulice, koje se seku pod pravim uglom i koje mogu da se prostiru unedogled, pravolinijski. Posmatram svoje patike, kako lagano i nežno odskaču od čiste, sive staze. Počinjem da brojim, i ne prođe mnogo, a sve što čujem je to spontano, tiho brojanje u sebi – do punog udaha, i nešto duže unazad – koliko traje izdah. Muzika daje ritam, otvarajući neke nove unutrašnje prostore, i iako spolja ja samo trčim, iznutra plešem.

Pored mene protrčava mali, besprekorno beli pas, pobegao je od vlasnika, i ovaj juri za njim, usput ispaljujuće pretnje poput besnog roditelja. Dve bake na klupici razmenjuju recepte. Radujem se vetru koji dune s vremena na vreme, hladan je i kao da me umiva. Mladić i devojka drže se za ruke i omamljeno gledaju u reku. Trava je jarko zelena, aprilski bujna. Vrane se domunđavaju preko staze, dok na kraju jedna ne poleti i ispusti orah pravo pred moje noge. Smejem se, a ona me ljubopitljivo posmatra, dugo, dok prolazim. Pecaroši se dovikuju. Mama čita knjigu dok gura kolica sa usnulom bebom. Primećujem kako su gotovo preko noći nikla čitava polja maslačaka. Tata i ćerka igraju fudbal, šutiraju loptu i gurkaju se, trudeći se da obore jedan drugog na meku, vlažnu travu. Tata pobeđuje, ali ćerka ustaje, i odlučnija kreće u novi napad. Tik uz mene proleće biciklista. Jedna devojka se, čini mi se, zabavlja sama sa sobom, smešeći se u fotoaparat svog telefona. Mali dečak na trotinetu je posmatra.

maslačak
Dišem i brojim. Gledam u belu traku ispred sebe, skoro da se i ne pomiče. Pirka vetrić, proleću ptice, u daljini Sava se širi i blješti, trepereći. Sada mi se već čini kao da oko mene uopšte nema ljudi.

Na kraju staze, polako usporavam, dok se najzad ne zaustavim. Prestaje brojanje, više se ne čuje ni tupkanje koraka, isključujem muziku. Na licu osećam samo vetar i sunce, vidim drveće i vodu, u daljini čujem glasove ljudi i dece. Dok se istežem i odmaram, radujem se ovom čistom endorfinu koji se u meni stvara. Iako sam odavno ustala, ceo novi dan je predamnom, a osećam se kao da sam se tek probudila – pokretna, poletna, bistra.

Super je ovo trčanje. A i proleće je tu, samo što nije.

2 oдговора на “U ritmu s prolećem

  1. Jao Mico, ti i tvoji cvrkutavi postovi. Do sad ste me naterali da sednem na bajs, iako to odavno pre vas niko nije uspeo. Sad još i da krenem da redovno trčim. Dokle više? 😉 😛
    Baš sam uživala. Ma stvarno poželeh da obujem patike i izletim napolje. Šteta samo što je ovo skoropodnevno sunce previše jako za te akcije. Moraću da sačekam mrak. 🙂

Одговори

Ваша имејл адреса неће бити објављена. Неопходна поља су означена *