Tri neostvarene želje za zlatnu ribicu

Milan MladenovićNa današnji dan pre 14 godina umro je Milan Mladenović. Bila je to godina kada su ne samo kod nas, već i u svetu, otišle neke od kultnih ličnosti, koje su oblikovale poseban pogled na svet, gradili kule od slonovače, koje su se njihovom smrću srušile da se nikada više ne podignu. Na tom mestu nikli su čitavi gradovi, u kojima više nema mesta za njihove ideje. Ipak, najgore što nekome može da se desi je da ga zaborave. Na dan nečije smrti smatram da nikako ne smem da se žalostim. Na dan nečije smrti želim samo da se sećam onoga što je neko radio iskreno, od srca.

Danas želim da se setim jedne izuzetne i istovremeno tužne generacije. To je moj način da odam poštovanje. I da do zaborava nikada ne dođe!

9 oдговора на “Tri neostvarene želje za zlatnu ribicu

  1. Jedni, jedini, neponovljivi!!! Legenda sve veca iz godine u godinu…

    Tolika energija, toliko emocija tih sjajnih ljudi… A ipak:
    „Nece doci ta jesen, kada opada lishce…“

  2. A ovo:

    “ kako da ostanem isti
    kako da sačuvam sebe od promene
    samo putem promene …

    bolje da pričam o sebi
    bolje da idem u nove promene
    samo putem promene “

    … pevali su EKV još 1985. godine. Jeste istrgnuto iz konteksta pesme, ali danas ovi stihovi zvuče istinitije nego ikad.

  3. Lepo je setiti se nekih imena koji su obelezili deo nase istorije.
    Ali,… jedna stvar koja mene ovako kao obicnog gradjanina nervira, a vrlo cesto me na jednoj glupoj televiziji iznervira jeste sto se necija smrt toliko komercijalizuje da mi prosto dodje da puknem od muke, kao sto je to slucaj sa Tosetom, cije pesme odredjena muzicka kuca u Srbiji vrlo cesto koristi za prodaju. Aman, dela tako jednog umetnika koji je nazalost mlad izgubio zivot, trebaju uvek da se nadju u prodaju i da budu dostupna ne samo sada vec i za naredne generacije, ali ne i da se non stop vrti po televiziji i velikim slovima ispisuje CENA. I uvek kazem u sebi, ljudi pustite decka da pociva u miru, dosta vise sa vasom prodajom i nacinom da zaradite.

    Milan Mladenovic je bio covek koji je zeleo bolje pre svega za sve oko sebe, da ne gleda kako velikom brzinom tonemo kao zemlja i potonuli smo. Tih godina bila su mracna vremena, i gledao je kako njegova generacija napusta zemlju, kako se sistem vrednosti menja… Postoje ljudi koje sve pogadja i sve dozivaljavaju mnogo drugacije od drugih i nikako nisu spremni da gledaju nepravdu.

    Ali isto tako gledam i ovu danasnju omladinu, koja je cak i rodjena posle njegove smrti ili dok je on bio ziv nisu ni znali za njega jer se u to vreme uveliko vrtela LBrena i bila ultragigamega zacetnica pravca turbo-folka i oni su ti danas koji su najgrlatiji medju svima… i sticem utisak da mnogi od njih zapravo nazivaju sebe postovaocima nekadasnjeg rada EKV-a, a zapravo su culi medju starijima za njih, odlusali par pesama i odjednom postali najgrlatiji postovaoci.

    Po meni, mnogo bi bolje bilo da je godisnjica njegove smrti obelezena tako da se organizuje neki humanitarni koncert, ili da se organizuje neki fond sa njegovim imenom za stipendije i borbu protiv migracije mozgova nase zemlje, ili tako nesto slicno.

    Eto ja se raspisah,ko zna koliko sam slova progutao i izmesao, i naravno to se nije odnosilo na tebe, nemoj pogresno da me shvatis. :))))

    Pozdrav

  4. E da, i promenite vreme na blog-u, sad se strecnuh kad videh u komentaru koliko je sati. Grrrrrrrrrrr, a ujutru rano ustajem :)))

  5. EKV je bio čudo… Bio sam na dva koncerta u Domu omladine 1992 i 1993. U tim vremenima je bilo teško skupiti za ulaznicu, ali kad čovek nešto voli, sve je ostvarivo. Imao sam i gomilu njihovih originalnih slika, jer je moj brat od tetke Zoran Trbović, bio fotoreporter časopisa Pop-Rock. A život je prema članovima benda bio vrlo surov. Jednom, 1993, čak sam sreo Milana Mladenovića u Knez Mihajlovoj, bio je ispred mene sa ortakom i čekali su na telefonsku govornicu. Preturao sam po džepu i našao blokčić, ali olovku nisam, tako da od autograma nije bilo ništa. Ja njih ne mogu da zaboravim, često dugo švrljam po internetu i čitam članke s nekom nostalgijom.

  6. Meni je uvek nekako mučan osećaj kada pomislim da je cela ta generacija toliko bila nesrećna. Sve pametni ljudi, energični, željni da nešto urade za ovaj svet.
    Bojim se da je spoj njihovog intelekta i emotivnosti bio jako poguban za vreme i okolnosti…
    Ipak, mislim da ih nisu zaboravili. Potpuno podržavam akciju potpisivanja peticije da neka ulica u Beogradu nosi ime Milana Mladenovića. Zaslužio je!

  7. Tek sam sada uspela da ukradem malo vremena od posla….promakli su mi datumi. Secam se da sam ga sretala kad sam tramvajem isla u srednju skolu i da sam svaki put padala u iskusenje da skinem sluske (a slisala sam EKV) i da mu kazem „Hvala za sve“. Vremenom sam, na zalost, shvatila da svi ti ljudi sa vizijom i zeljom da se nesto pomeri nisu poziveli dovoljno dugo…ali su promenili neke od nas, a i to je dovoljno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *