Treća Dipeš Sreća

Depeche Mode - Delta Machine
U XXI vek ušla sam noseći pod mišku hrpu nekakvih strahova. Za jednu zaljubljenu gimnazijalku, kakva sam bila, bio je to prevelik teret, koji niti sam razumela, niti sam znala šta sa njim da radim. Svi su pričali, kao što su oduvek pričali, i kao što će oduvek pričati, o tome kako se kod nas živi, kako bi trebalo da se živi, i kako drugi žive. U celoj toj priči, ja sam bila željna da živim. Imala sam 18 godina, u jednoj ruci avionsku kartu za Prag, u drugoj Ivanovu ruku. I početkom septembra 2001, baš kada je počinjala nova školska godina, mene su više privlačili oblaci i zlatna praška jesen. U inat svim strahovima, i protiv svih priča. A sa nama su putovale i dve karte za koncert Dipeš Moda.

Depeche Mode - Delta Machine back cover
Prag sa svojim kaldrmama, mostovima, galerijama, tornjevima, labudovima, tramvajima, uličnim koncertima, zvonima, svetlima, bio je pravi kulturni i duhovni šok za mene. Tumarali smo njegovim ulicama kao začarani, upijali njegove boje, slušali njegove priče na jeziku koji ne razumemo, maštali, leteli… Lišeni preteranih misli, dosadnih podataka, suvišnih informacija, radovali smo se onako kako se deca raduju. Sada znam da je sve to bila Sloboda.

 Dave Gahan, Andy Fletcher, Noc Muzeja - Copyright Brian Rasic
Koncert 4. septembra došao je kao šlag na tortu. Čoveče, toliko ljudi na jednom mestu, vidi Dejva, pa on zaista postoji, pevanje iz petnih žila, tapšanje i mahanje, đuskanje… Ona hala je ubrzo postala zagušljiva i pretesna, jedan Čeh u pratnji najmanje devojke koju sam ikada videla srušio se posle treće pesme, voda nije dozvoljena, momci praše, i ja polako dehidriram i od skakanja i od plakanja, jer, eto, ubodoše me u srce. Sva sreća pa su tu braća Rusi, stvorili odbrambeni zid oko mene, i kada su organizatori konačno shvatili da su uslovi za publiku malo naporni, krenule su da kruže velike plastične čaše sa vodom. Jedan od Rusa je sačuvao malo i za mene. Nu, đevuška. Spasiba, momčino. Kada se svirka završila, trans se nastavio, u ušima je zujalo, u glavi se sve smejalo, ulice su bile lepe i široke, svet je bio tako malen, ja kao pero, Ivan najlepši na svetu.
Sloboda, je l’ to to?

U Beograd sam se vratila ispunjena i spokojna. Sa torbom i ušima punim dobre muzike. Kasete (sa sve ukrasnim nalepnicama i rukom ispisanim naslovima pesama) koje mi je Ivan snimao kako bih DM mogla da slušam i na vokmenu, počeli su polako zamenjivati cedeovi. Poneli smo i nekoliko fotografija za podsećanje. Sa utiscima za ceo život. Sa jednim malim novim Univerzumom u sebi. Oni strahovi su se sami spakovali i otišli. Nije bilo ni potrebe boriti se sa njima.

Martin Gore fan art, Noc muzeja
Te 2006. godine mnogo smo putovali. Bilo je mnogo novih ljudi u našim životima, sve se kovitlalo, kretalo, sve je bilo u nekakvoj petoj brzini, u velikim planovima, osvajali smo planinske vrhove, vodile su se polemike o zdravom životu… počeli smo da rastemo i postajemo ozbiljni. E, tada nismo znali da je to sve ono što Sloboda nije. I bi Anđeoska turneja, i bi Sofija. I upoznasmo Dimitrija, koji nam je kupio karte, i ugostio nas u glavnom gradu Bugarske, pokazao nam neke male ulice, i neke zavučene klubove u kojima su se zahuktavali partiji za veliki događaj. Stadion na kraju sveta, zauzimamo loša mesta, vode ponovo nema, samo piva, ali Bugari su gostoljubivi, veseli, euforija je tu, energija na sve strane… a ja upotpunjena kada na kraju svega čujem Photographic. Niš ekspesom nazad u svoje utabane svakodnevice, sa Slobodom koja nam dahće za vratom.

Noc muzeja - zid sa porukama
Kao da je tri života od tada prošlo. Toliko toga se desilo, i toliko toga za šta sam uvek mislila da se dešava nekom drugom. Ili nisam ni znala da se uopšte dešava. Sve ono što sam znala i gradila, odjednom više nije bilo važno, u stvari postalo je neupotrebljivo. Glava je proključala od misli, telo se umorilo, srce se ućutalo, i sve je postalo tiho i bezbojno. Skučeno. Oni stari strahovi izmileli se, pa likuju. Sa svih strana vrata, šarena i mudra, mnogoobećavajuća. A iza njih po jedan šipak, jedno veliko ništa. Takvo je vreme, mnogo sjaja koji ne dopire daleko. A u meni mnogo ljubavi, i jedna velika Želja.

I baš tada, rođena je Delta mašina. Kao što postoje haljine i košulje koje kao da su šivene za vas, ovaj album, pojedinačno, u kompletu, od početka, s kraja, iz sredine, udara u centar, i muzikom, i rečima, amosferom. Renesansa je započela prošle godine sa Soulsavers-ima, a sada je Dipeš dao završnu reč, i od introspekcije počeo da stvara energiju, okrenutu ka spolja, dakako, i ka stvaranju. I moj univerzum počeo je da se širi. Slow(ly).

Serbian devoted fans, Usce 19. maj 2013
Dan je bio savršen. Praktično leto, bose noge, zelenilo-nebo-reka na Ušću. I kao pre desetak godina, u jednoj ruci karta, moj rođendanski poklon, u drugoj Ivanova ruka. Isti onaj Ivan sa kojim sam zbrisala u Prag, sada tata naše male Sunčice koja na Dejvov glas čučne pored zvučnika i celu pesmu ne trepne slušajući Dipeš. Ivan, sa kojim rastem. Nas dvoje i Ušće koje čeka da bude preplavljeno. Sve je sasvim dobro i sasvim dovoljno, taman. Kada smo čuli ratni poklič onih koji su prvi uleteli, znali smo da su kapije otvorene. Kupovina moje najbolje majice, vode (da, da, ovog puta je taj čarobni napitak bio dostupan!), zauzimanje neverovatnih mesta na svega par metra od bine i duboko disanje, za meditativno prevazilaženje nestrpljenja i uzbuđenja. Ima situacija kada jednostavno znam da će moje emocije da se rasprše kao sva čuda iz Pandorine kutije, i znala sam da se taj momenat bliži.

Milica ispred bilbordaJa sam u stvari htela da nekako prepričam koncert. Da kažem šta su svirali i kako je sve to izgledalo iz mog ugla. A sada vidim da ja baš i nisam neki tip za izveštavanje, jer blage veze nemam ni šta je išlo po redu, ni šta je ko i kada radio. Samo znam da je ceo koncert protekao kao jedna harmonična, pozitivna, euforična pesma, kao pisana i otpevana baš po mom ukusu i meri, u nekom sasvim udobnom i mirnom snu. Sećam se da sam odlepila na Barrel Of a Gun, i da mi je potajno bilo i drago što su je triput svirali ispočetka, tako je duže trajala. Znam da mi je došlo da plačem na Walking In My Shoes, o, tako sam dobro osetila tu pesmu, i poslednjih godina toliko sam puta želela da je otpevam ljudima oko sebe. Znam da sam se čudila odkud meni tolika energija za đuskanje, kada su neočekivano vrckavo raspalili po Pain That I’m Used To. Halo i onaj spotić ispisaše u meni celu jednu knjigu. Uživo mi je bilo još jasnije zašto toliko volim Should Be Higher i Soothe My Soul. Pomislih kako su sve bolji što su stariji. Ili ja, što sam starija, umem bolje da slušam. Ili i jedno i drugo.

Sve to, muzika, toplota, poezija, fotografije koje se smenjuju, vriska, zagrljaji i reči razmenjene u onoj masi, Veliki Dejv, vetar koji leti ka Dunavu, svetla grada, Martin koji izlazi na ketvok kao đak pred tablu, miris reke, sjaj sa bine, nebo mnogo veće od nas, sve to lepo upakovano, sa mašnom odozgo, predato mi je kao poklon. Za 30. rođendan… ma i za naredne, poklon koji se ne rasipa, koji može samo da se uvećava. Čista inspiracija. I efektan Painkiller.

Mi na koncertu
Nego… šta bi sa Slobodom? Izgleda da nam je Sloboda bila data od samog početka. A kako sazrevamo, Sloboda, to je ono što moramo ponovo da učimo. Neka nam je umetnost u pomoći. Amin!

5 oдговора на “Treća Dipeš Sreća

  1. Stvarno lepo!!! Svaka cast!

    I can’t understand
    What makes a man
    Hate another man
    Help me understand

    People are people…

  2. Marice, i ti ih voliš? Eeeee, to mi je mnogo drago. 😀

    Jelena, bez nje je teško, sa njom i lakše i sadržajnije. 🙂

    Gorane, hvala ti puno!

  3. Sloboda, to je ono što moramo ponovo da učimo.

    Sjajno rečeno.

    S godinama – a meni ovo i dalje zvuči smešno kad kažem, s godinama, ali gomilaju se… – neke stvari jednostavno čovek zaboravi… A ako mnogo stvari zaboraviš… Ne valja. Poznat mi je taj osećaj kada ne jedna pesma, nego jedan jedini delić neke pesme pokrene lavinu energije za koju se posle zapitaš: a, gde je bila?

    Uživajte, Sunčana porodico. 😀

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *