Prošle nedelje smo opet imali malo putešestvije. Jezdeći istočnom Srbijom, uz Dunav, imali smo priliku da prođemo i svratimo u nekoliko gradića, koji su nas svojom energijom podstakli da se setimo detinjstva. Zašto? Ovi gradovi kao da stoje u vremenu. Dok smo sedeli na obalama Golupca, imali smo utisak da se svet nakratko umirio. Užurbanost je prestala, pritisak da se stalno mora hitati napred isčezao, osećaj da na svakom ćošku vreba najneverovatnija opasnost kao da je postala deo nekog drugog sveta. A ja sam se setila svog detinjstva provedenog u tada meni božanstvenom gradiću, Smederevskoj Palanci, u kojoj sam i rođena. Ipak, nije to bio samo povratak u detinjstvo, već u jedno sasvim drugačije vreme.
Sedeli smo na obali Dunava, dok je grad bio uljuljkan u sijestu. Napolju je pržilo sunce, psi su opijeni ležali u hladu i samo bi poneka žena leno izašla da rasprostre veš ili da kupi hladan sok ili sladoled. Oni kojima je bilo neizdrživo vruće prošli bi pored nas vukući papuče po usijanom afaltu, sa peškirima oko vrata. Išli su na gradsko kupalište. I dok je Ivan ležao u mom krilu, počela da mu pričam o mestu u kome sam odrasla, a priča nas je tako odvela u jedno drugačije vreme.
Moji bi se vratili sa posla i posle veselog i živog ručka bismo rasprostrli hladan čaršav na razvučen krevet i gledali bismo TV. U današnjem smislu ova naelektrisana kutija se često shvata negativno, zbog svog uticaja na fizički i mentalni život ljudi, kojeg žrtve često nisu ni svesne. Međutim, tada je TV bio uglavnom lep izvor zabave. Šta smo tada gledali? Opstanak, sa neizostavnim glasom Dejana Đurovića. Snorkijevce. Mece dobriće ili Medvediće dobrog srca. Čudesnu šumu i usput i Čarobnjakov šešir. Masterse, mada samo ponekad. 
Ono što i dan danas znam od reči do reči napamet jeste gorespomenuta Čudesna šuma, ali i film U zmajevom gnezdu. Da, da, iako devojčica, Brus Li je bio moj idol. Pored Džekija Čena, naravno. I sada volim, čisto nostalgije radi, da ponekad pogledam neki od ovih crtaća ili filmova. Znam da danas ima mnogo boljih, skupljih, efektnijih, najviše u tehničkom smislu. Njihova vrednost je već pod znakom pitanja. Tržište je preplavljeno, ali za razliku od osamdesetih, morate se čuvati i pažljivo birati šta ćete gledati. U suprotnom se može desiti da izgubite dragoceno vreme, da ne pričam o deci koja odrastaju uz sumnjivo društvo. Ona mogu da izgube mnogo više.
Pošto bi me TV brzo zasitio, bacala sam se na igračke. Nisam volela one bebe i Barbike. Nisam znala šta sa njima da radim. U stvari, volela sam da oblačim bebu u svoje stvari. I onda bih je ostavila da sedi, po principu To je valjda sve što bebi treba, zar ne? I uvek kada se setim Barbikine družine, na pamet mi padnu drugarice koje su volele da skidaju Kena u Barbikinom prisustvu. Ili obrnuto. Pitam se šta bi čika Frojd rekao. Pošto sam rasla uz četiri godina starijeg brata, pomno sam pratila šta on radi. Nisam znala kako da se igram sa tada vrlo popularnim figuricama kaubojaca i Indijanaca, 
pa bih uzela jedan raširen kišobran i okrenula ga naopačke, u njega potrpala ove dve večito zaraćene strane, a onda bih kišobran zavrtela svom snagom. Što bi više figurica ispalo, to bih bila srećnija. A Elektropionir nisam razumela. To je za mene bila gomila dosadnih šipkica, pločica i šrafova. Dok nisam otkrila onu metalnu prašinu u kutijici. Kada biste je stavili na neku plastičnu površinu, a ispod toga vukli magnetom, ta prašina bi se pomerala prateći magnet. 
Tada me je ta metalna prašina podsećala na nekog uplašenog ježa, koji pri tom mrda na moj znak. Toliko o mom znanju fizike. U to vreme sam najviše napredovala u toj oblasti. Pomoću Lego kockica su se pravili novi svetovi, koji su tada bili nevini, šareni, a sve figurice su bile nasmejane. Danas je Lego za moj ukus i suviše agresivan u smislu tema, ali i zbog namrštenih, besni, divljih figurica, koje su nekada bile karakteristične za akcione filmove.
Uopšte, celo to vreme je, gledajući iz ove perspektive, bilo mnogo nevinije. Kada sada pogledam u serijal knjižica o Maji, oduševim se bajkovitim, nežnim i toplim ilustracijama. Čast izuzecima, ali često hladni, beživotni, kompjuterski crteži na mene ne ostavljaju nikakav utisak, osim misli o uludo potrošenom papiru. O crtaćima da ne govorim. Svi oni Diznijevi likovi su isti, klonirani. I svi su nekako matori. Izgleda je postalo sramota biti dete.
Na ulicama se deca nadmeću ko ima bolji bicikl, sa deset godina devojčice znaju najpoznatije marke odeće i šminke. Sada mi je smešno kada se setim da sam u osmom razredu u školskom dvorištu svakodevno na malim i velikim odmorima preskakala vijaču i lastiž, dok su dečaci tapkali sličice i borili se za najlepši kliker.
Vremena su se promenila. Verujem da vreme kojem pripadamo mora da bude najbolje od svih. Ipak, to ne mora da nas spreči da makar ponekad budemo nostalgični i da se setimo nekih pravih vrednosti, koje smo možda zaboravili smanjujući svoj prag tolerancije pred naletima savremenosti.
Ja se sećam osamdesetih. Nadam se da je ovaj tekst pročitao i neko stariji, koji se seća još nečega i ko će se zbog toga uputiti u prošlost. Na sajtu Retroland se okupljaju svi oni koji sabiraju uspomene, a i vi im se možete pridružiti.
Bas si i mene podsetila na 80-te. Ma samo je dovoljno da pogledam VHS kasetu sa spotovima, muzikom, … mislim da ta muzika, barem kod mene nikad nece otici u zaborav. Danas cini mi se da ljudi prave pesme za jednu upotrebu bas kao i taolet papir. Hit su mesec dana, i posle toga adios amigos, odlaze u zaborav, a neke i nedostignu da budu ni tih mesec dana slusane. Dosta o muzici, jer ja cu uvek biti zarobljen po pitanju toga u 80-tim.
Secam se svog prvog racunara commodore 64, ah tada su igrice bile ono WOW! Imam ga jos uvek, negde prikuplja prasinu ali jos uvek radi. Prezivele su samo dve kasetice sa igricama.
Samanta Fox je obelezila 80-te, bila je veoma popularna. Pre godinu dana kada je dolazila u Srbiju (Cacak), bas se mogao videti trag vremena na njoj, ali je i dalje imala tu atraktivnost.
Cokoladice Zivotinjsko carstvo i slicice, Nindza kornjace sa Splinterom i Srederom i Ejpril O’Nil su bile prave, sada novi glasovi kao da su im dodelili nesto novo totalno izobliceno. Gledam moj bratanac kada ih gleda, pomislim u sebi, to nisu one Nindza kornjace to su plagijati.
Skolsko dvoriste kao sto ti kazes, bilo je zivahno, svaka zemljana povrsina bila je ispunjena decacima sa klikerima, devojcice su igrale lastis na odmorima, kod nastavnika se video osmeh na licima, sve je odisalo svezinom i sarenim bojama… SADA,..
Nazalost krenucu od skole, postala je modna pista, nastavnici namrsteni vec razmisljaju o strajkovima i obustavama rada, devojcice vise ne traze smisao u igri vec u kopiji Grand zvezda, sve bi htele da budu Cece, Brene, Karleuse. Decaci su klikere zamenili cigaretama i pusenjem trave, u skolskim wc-ima. Tomi i Dzerija su zamenili novi likovi puni nasilja. Cunga Lunga zvake, zamenile su Orbit, Winterfresh, i druge. Od obicnih automobilcica pretvorenu su u transformese, robote sa pistoljima i nasiljem. Crnilo i sivilo koje je zadesilo balkan ostavilo je trag na mnogima i na generacijama koje dolaze.
Ali,…
tehnologija cini cuda. Kazu da je covek bio srecniji bez mobilnog telefona. Mozda je tacno, ali danas nekako ne bih mogao da zamislim odlazak ni na jezero bez njega. Dodje mi kao sigurnost da uvek mogu pozvati bilo gde da se nadjem na putu. Sve obracune i izracunavanja ne bih mogao da zamislim bez Excela, OLAP kocke i drugih programa koji mi olaksavaju rad.
Postoji mnogo prednosti i nedostataka proslosti i sadasnjosti. Svet se razvija, ali i sa tim razvojem moramo platiti i cenu u pogledu nekih promena. I za kraj bih mozda izdvojio od jednog filozofa recenicu: Iako eticki danas diskriminacija i zabrana slobode govora jeste nepozeljna i neprihvatljiva, cini mi se da u nekim situacijama zabrana slobode govora moze biti i te kako dobra stvarajuci intrinsicne i instrumentalne vrednosti, dobra koja bi maksimirala celokupno dobro drustva“. Dok sam razmisljao nad ovom procitanom recenicom, zapitao sam se: „Da li bih ja mozda mogao da izrdiz da precutim da kazem svoje misljenje? Naravno da ne bih, uvek bih ga rekao ako se tice oblasti iz koje sam ekspert, ali uvek cu cutati i necu davati svoje misljenje iako bi ono bilo pravedno i prihvatljivo ako iz te oblasti zivota ja sam amater“. Danas, cini mi se da je svako ekspert pogotovo pocev od oblasti drustveno-politickog stanovista preko umetnosti pa i teologije i teleologije. Mozda kada bi se svako bavio svojim poslom i svoj nos uporno ne gurao tamo gde mu nije mesto, mozda bismo ponovo povratili ono sto sva normalna drustva cini srecnim. Previse je mrznje i govora pretnje u vazduhu nad Balkanom, a to se oseti.
Izvini za ovaj opsirni komentar. Lep si tekst napisala i naravno svakoga bi povratila u proslost i navela na niz razmisljanja. Pozdrav i uzivajte sto duze mozete krstarenjem na lepom plavom (mada malo zagadjenom) Dunavu.
Baš sam te našla sa onim mojim nostalgičnim postovima? 😀
Blizu smo po godinama, pa slične stari pamtimo.
Da ne nabrajam i ja sada, odužićemo stranu, ali mi često tako bude lepo kada me neki miris ili predmet podseti na ta bezbrižna vremena i iz nekog budžaka u mozgu izvadi neko sećanje koje sam mislila da sam odavno zaboravila.
A, cunga lunga! Jedno vreme ih uopste nije bilo u radnjama. A onda su se opet pojavile. I tada ja matora kupim, uspomne radi, al avaj, uku im ne bese isti 🙁
Kod mene su bili strumfovi, ja sam malo starija 🙂
Ahh, cunga lunga zvake. Meni su bile najcesce „bazooka. Secate se njih? Pa bese tu i „Softy“, „Bondi“ i sl. Muzika mi se bas i ne dopada. Mada kazu ljudi da to bese najbezbriznije vreme na Planeti…
Tacno, kako sam mogao da zaboravim Strumfove… Strumfetu, Gargamela, hahahahaha… Hvala El.kuhinja sto si me podsetila.
Malo da se javi i vebmaster. 😉
Ovo je moja tema, posto cu verovatno zauvek biti nostalgican za tim zlatnim osamdesetim godinama i pocecima devedesetih (u kulturnom smislu).
Koji god zanr muzike da odaberete – bio je dobar… u stvari, izvrstan! Svaki je imao bar nesto kvalitetno, nesto sto traje. Pa cak i ta Samanta Foks (koja je inace u to vreme bila veoma nevaljala, iako bi je danas smatrali za konzervatica) imala neke hitove koji se dan danas pamte.
Od metala, panka, roka do diska, nju vejva, psihodelije i alternative – redjale su se himna do himne.
Jednostavno, bendovi su se borili za promociju svojih ideja i ideala, za „ko bolje peva i svira“. A i kada bi prodavao muziku, morao si dosta i da ponudis. Nisu bili manekeni kojima producenti generisu muziku, a hirurzi odredjuju slavu i uspeh prodatih albuma. Novac tada jos uvek nije kupio sve.
Igrice… to je bilo zlatno doba! ZX Spectrum, Nintendo, Game Boy… I dalje sve to imam i igram. Vrhunska zabava, bez i trunke nasilja… moglo se tada.
Super Mario je meni ono sto je Miki Maus bio za druge (i dalje negodujem sto je Milica u ovaj tekst stavila sliku bestidnog plagijata sa C64 Dzajana Sisters umesto pravog i jedinog Marija! 😉 ). Srecom, Nintendo i dalje na svojim konzolama forsira veoma originalne i kvalitetne igre.
Kad smo kod Mikija…. taj Dizni je bio neponovljiv. Moj tata je sacuvao i ukoricio sve Mikije koji su izlazili sredinom 60ih i pocetkom 70ih! To su remekdela crteza, zapleta i radnji. Sada kada ih citam i posmatram iz ovog ugla, vidim da su sadrzali i nesto dublje, sto mozes shvatiti tek kada odrastes, a opet su bili prilagodjeni deci. Na zalost, to danas nije slucaj jer industrija zabave decu tretira ili kao debile ili kao genijalce gde mastu i radost zamenjuje logika i skriveno nasilje. Cast izuzecima.
U svakom slucaju, Paja Patak je za mene ostao idol. Osamdesetih je izlazio sjajni Mikijev Almanah, kultni stripic. Ne smem zaboraviti ni odlicna izdanja Decijih Novina i Stripoteke – urnebesnog Gastona/Gasu, Spirua i Fantazija, Tintina, Asteriksa, Talicnog toma, itd.
TV? Nas dvoje u kuci nemamo TV, iz cega se moze zakljuciti sta mislimo o danasnjem programu.
Ali ja sam kao mali sedeo i upijao cari TVa. Od poucnog Opstanka, Zaka Kustoa i drugih (zaboravih im sad ime, ali sam upamtio face voditelja i naratora!), do Kozbija, Porodicnih veza, Ful hausa, Alfa (malkice me nervirao, ali verovatno je to bila i svrha), Star Treka, i verovatno jos mnogih stvari kojih se sada ne mogu setiti.
Krajem osamdesetih sam bio opcinjen i MTVom, cime se danas nikako ne bih mogao ponositi. Ali tada je MTV imao drugaciji status, veoma kvalitetnu muziku i program. I dalje se secam Rej Kouksa i njegovo glupiranje pred kamerama u emisiji Moust vontid.
Ovako bih mogao do sutra. Sve u svemu, ovaj blog kaze da je svako vreme dobro ako znas da ga iskoristis. Ja se slazem, ali obelezje ovog doba je skriveno nasilje i suluda trka za novcem, vremenom i polozajem, bez ideala i ideje da se nesto napravi da bi trajalo i ostalo upamceno.
Kvalitet postoji i dalje, ali je skriven u moru sunda i kica. Svi danas imaju sve i sve je vec vidjeno, a u ideale vise niko nije „lud“ da veruje.
Stara vremena su verovatno posejala sve ovo sto danas imamo, ali bilo je lepo ziveti u tom trenutku. O da, bilo je lepo kada mi je prag tolerancije, kvaliteta, ukusa i kojecega drugog bio na mnogo visem nivou.
Pozdrav za domacine ovog blog-a, nego, citajuci komentar webmaster-a, imenjaka, podsetio me je isto tako na neke stvari, ali… danas za divno cudo na jednoj lokalnoj televiziji video sam deciju emisiju Branko kockica i verujem da takvih emisija vise nikad nece biti upravo zbog toga sto je kvalitet danasnjih televizijskih stanica, pa i javnog servisa veoma los.
Medjutim, jedan komentar cini mi se da nije dovoljan da bi covek mogao da se seti svega iz proslosti.
Posto mi se ovo uglavnom ne desava da ostavim negde ovako dosta komentara, evo obecavam od sada cu cutati. 🙂 izbacicu iz reader-a, pracenje komentara, da me ljudi ne bi podsecali i vracali u proslost 😉
Milice, rodjena sam u smederevskoj palanci, a sada citam dalje…..
prelepo podsecanje, a grad je u vreme i mog odrastanja bio bozanstven , sladak i jednostavno je u mom srcu…..isla sam u HRS…i kao i ti preskakala lastis, a onda otisla u gimnaaziju , a onda je doslo glupo usmereno obazovanje i odvuklo me u beograd…..od tada sam samo isla napred i sada sam u austriji, ali za nekoliko dana idem kod mame…
To nije vise ono vreme i grad nije vise isti…..ali je jos uvek sa moje leve strane…
cesto pisem o tom vremenu, imam dosta napisanih tekstova o detinjstvu provedenom kod dede i bake…i svim onim lepim stvarima iz tih godina, srece….. da se ne ponavljam….. 😀
pozzzzzzzzz
@Sarah, ja već dugo nameravam da odem u Palanku, ali se nekako plašim da se ne razočaram, jer su moja sećanja vezana za Palanku mnogo lepa. Ipak, čvrsto sam odlučila da odem u toku ovog leta. Sa svojom vaspitačicom iz obdaništa sam i dalje u kontaktu, ne prođe rođendan ili Nova godina a da se ne čujemo i ne ispričamo. Ići ću sa namerom da je vidim, a i da odvedem Ivana u poslastičarnicu o kojoj mu već dugo pričam. Ta poslastičarnica je Marina, sa čuvenim pogačicama. Sećaš se nje?
Koje si ti godište?
Kada dolaziš iz Austrije ovde, da li dolaziš u Bg ili u Sd? 😉
Eto, kako je svet mali… Baš mi je drago da sam se srela sa nekim iz istog grada… 🙂
@IvaneB: Ovih dana sam se setila toliko stvari iz tog vremena… imalo bi o čemu da se priča danima. :)) Lepo je što smo se malo podsetili. Nisu se stvari promenile kod nas samo, već generalno, u celom svetu je drugačije. Nekada je mejnstrim bio kvalitetan, a danas je kvalitetna alternativa. Nekada si kvalitet imao na svakom koraku, a sada moraš da tragaš za njim, a od popularnih stvari da se čuvaš. No dobro, ima i to svoje dobre strane. Nadam se. 😉
@Elektrokuhinja: Setila sam se ja i Štrumfova, ali nisam htela da preterujem. Sećam se da sam tati jednom rekla kako je Gargamel pljunuti njegov rođeni brat (iliti moj stric), na šta se on opasno naljutio. Hihihi. 😉
Uz moju prvu jutarnju kafu, daleko od mog voljenog grada, a tako blizu nakon citanja gornjeg teksta, secam se i ja nekih davnih vremena. Ta vremena su cak daleko dalja od Milicinog opisa, ali nista manje jasna i draga. Ja sam neopisivi nostalgicar, te me redovno „hvata kriza“ kada u mislima pretresam ceo jedan „vek“. U tim momentima bezim od danasnjice i dobijam utisak da me memorije na lepa vremena moga detinjstva i moje mladosti, odrzavaju u zelji da nastavim dalje…da to jednoga dana svojim recima prepricam novim generacijama…ako niko iz toga ne izvuce neku pouku, ono barem da sama sebi dam oduska i iza sebe ostavim jedno lepo slovo koje ce ovekoveciti ta divna vremena.
Hvala ti Milice duso.
Ti uvek svojim odabranim recima i vedrinom znas nekome da ulepsas pocetak dana.
Orči draga, drago mi je što sam te malo podsetila na druga vremena. Ono čega se ja sećam kao mala je tebi verovatno samo delić prošlosti, ali sigurno bi ti se svidelo da odeš na sajt koji sam ponudila, na Retroland. Tamo ima svega i svačega i uz svaku jutarnju kafu možeš da uživaš. 😉
miko maus je vrlo li jep miš svi ga volimo
onaj akcenat na elektropionir ti je stvarno bio glup. mnogima ja taj komplet jedna od najboljih stvari ikad smishljenih da edukuju decu i bude u njima inventorski duh.
bash si puno propustila shto ga nisi skontala
pozdrav
Nikola, drago mi je ako si ti toliko bio napredan da si ga razumeo sa svojih 5 godina. Mada, ne verujem, čim nisi pažljivo ni pročitao šta sam napisala.