Run, baby, run

Maratonci, foto: ivframes.com

Ima nečeg karnevalskog na ulicama kada se održava Maraton. Sama činjenica da su ulice zatvorene a njihovi tokovi promenjeni, da se ne čuju ti tako dobro i sinhronizovano uigrani zvuci gradskog saobraćaja, dovodi do nekog osećaja trijumfa nad uobičajenim, pa pomalo i dosadnim stvarima.

Bicikli, roleri i poneki pešak pobedosnosno jure i gaze novobeogradskim asfaltom, a roditelji sa decom sada već osećaju slobodu da ne trčkaraju unaokolo pravolinijski, već vrludaju, poskakuju, iskaču na put, i u svemu tome sopstveni glasovi im zvuče drugačije, slobodnije. Nešto slično kao kada nestane struje u kraju, i kad paradoskalno, sve postane izražajnije. Neko reče da se neke stvari bolje vide u mraku. Po istom principu, svet se bolje čuje u tišini. Kao i otkucaji srca.

A sada će proći skoro tri godine od perioda u kome sam bila navučena na trčanje. Sve je počelo kao deo terapije za rešavanje tadašnjeg problema sa šećerom, a rezultat je bio toliko zadovoljavajuć, da je trčanje po keju postalo moja nasušna potreba i navika poput pranja zuba, bez koga nema odlaska na spavanje. Dobro, najbližima je ta moja nova strast delovala čak pomalo i nezdravo, jer je to postala moja dnevna rutina, a destinacije su se polako ali sigurno povećavale. Skokovita glukoza je zaboravljena, a zamenili su je zadovoljstvo zbog super linije (i saznanja da kada si vitak sve ti lepo stoji i odjednom imaš gomilu garderobe, jer ti je ustupaju mnogi koji u nju ne mogu da uđu) i posebno zbog tog neverovatnog osećaja letenja. Kada osećaš da sve možeš i da ti ništa nije teško.

Priznajem, nedostaje mi taj osećaj. Uposlena raznim stvarima, zatrpana svakakvim razmišljanjima, usporena brigama i umorom, ne uspevam da trčim i da povratim taj osećaj. Ipak, trčanje za mene nekako stoji kao kruna fizičkih aktivnosti, jer više od svega zahteva napor, aktivaciju celog tela i ritam sa samim sobom. A to nije mali put.

Zato se divim svakoj dobroj zamisli i svakom trudu. Hranim se onom zdravom i dobrom energijom koja iz toga nastaje. Znam da nije lako stvoriti tu energiju sam i znam koliko je rada i vere za to potrebno. A vidim i koliko je teško doći do ljudi koji su na to spremni.

Ali ima ih i svojim pričama ukazuju mi jednu novu dimenziju. Jedan od njih je Dragan Jaćimović, o kome sam toliko slušala i čije sam priče čitala, ali tek kada sam ga uživo videla, osetila sam i kako zrači svojom pojavom. A od Veroljuba Zmijanca učim kako se pomeraju granice. Ako sam i naslućivala, nikada nisam mislila da će to postati i moj životni moto.

U međuvremenu, rastemo i tabanamo. Jedan par malenih stopalca ide u korak sa velikim trkačima. Mašemo im iz prikrajka dok prolaze pored nas i radujemo se kada nam se uz osmeh jave. I bodrimo se – i mi ćemo leteti kao i oni. Naše nogice su tako sigurnije i brže!

P.S. Ljubimo našu najbolju teta Gocu, fizioterapeuticu i laficu, koja je danas utrčala u bračne vode!

4 oдговора на “Run, baby, run

  1. Hvala puno na ovim lepim rečima.

    Svaki dan trčati 5-10km, to je recept mnogih uspešnih ljudi, npr Harukija Murakamija i po meni najzdraviji i najbolji način da se izbori sa ludim i brzim vremenima.

    Inače mi trčimo nedeljom Ada Ciganlija, 9h, kafe Brod (odmah pored Laga) sa novobegoradske strane Ade, svarti ;))

  2. Veroljube, nije onda ni čudo što sam se tada najbolje osećala. Zdravo, poletno i mirno. Dobra stvar je što se lagano vraćam staroj dobroj navici. I eto mene da trčkaram sa vama, samo da se naviknem na tako rano ustajanje. :))

    A Murakami je odličan primer uspešnog čoveka. Valja se ugledati na svog idola. 😀

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *