Резервисано за слободу кретања

Јесте да глупост и изопаченост савременог човека понекад може да ме шокира, али тим пре ме више одушеви његова племенитост и умеће да се она искористи на креативне начине.

Од како је наша шоферка на себи добила налепницу која нам допушта да код нас, али и у иностранству, слободно користимо паркинг-места за особе са инвалидитетом, свакодневно сам у прилици да срећем људе с обе стране ове две крајности.

Врло практична места. За „привилеговане“, како ми једном неко рече

Ова фина, пространа места су тако згодно постављена малтене тик до врата популарних објеката, и као таква погодна су за:

⚡️ Габаритна, опасна кола великог формата, позната и као џипови, која су од једног тесног, неприлагођеног града попут нашег далеко погоднија за америчка или сибирска простраснтва. Њима је лако да оставе утисак, што им је и главни циљ, али им је зато тешко да нађу одговарајуће место за паркирање. Неретко њихови власници немају ама баш никакав проблем да галантно искористе ова посебна, с правом намером осмишљена места. Штавише, некада то учине и поносно – укосо, комотно и – бахато.

⚡️ Све оне који мисле да је понекад само њима потребно да “скокну до пекаре на два минута”. Замислите, некада је потребно и нама, и стварно не помаже то што су оставили упаљена сва четири мигавца. Ми смо у том случају ипак приморани да потражимо ново место за паркирање, које је истовремено и удаљеније. Или, као што то чиним у последње време, да паркирам иза њега. Па добро, ако се врати пре мене, ето сад ћу ја, за минут! Смириће се ваљда када види упаљена моја сва четири. Када се сретнемо, најчешће се неће извинити што је направио збрку.

⚡️ Маме и тате које своју децу сматрају недовољно способним или вредним тога да се мало размрдају. Боље је паркирати на самом улазу у самоотварајућа врата тржног центра и покретним степеницама се одвозати до прве слободне столице у Меку, таман да се не испрљају нове патике и балетанке са шљокицама.

Моја Лола и ја ћемо зато мало луњати у потрази за новим, редовним местом за паркирање, и након тога се провлачити кроз гаражу, иако је данас можда боли глава, или је преуморна, или ја не знам шта ћу пре од обавеза које ме чекају јер имам дете са посебним потребама. Па је л‘ то лепо, културно, цивилизовано?

⚡️ Ту су и немарни, набеђени, шовинисти, “јако битни”, саможиви и они који увек журе, јер, брате, фрка је, паника.

Али, да не буде све тако црно, иако су овакви примери чести, има и ових:

🌷 Ћорави, дезоријентисани, сметени, неиспавани, растројени. Па добро, понекад се и деси, не треба баш око свега драмити. Извињење много помаже. Људски је – и наша потреба и право и љутња – и њихово “ајој, зезнуо/ла сам се!”.

И ово је живот, а не борба

Насловна фотографија је настала у подземној гаражи скороотвореног шопинг центра Ада. Да вам кажем, много ми се допало ово идејно решење. Сва она “Не би волео да си на мом месту”, „Направи место за нас” и други, увек су ме не неки начин жуљали, а сада знам и зашто. Овакве реченице у себи носе ноту туге и изопштености, и у читаоцу могу да изазову сажаљење.

Из нашег угла, сигурна сам да би многа деца волела да су на Сунчицином месту, без обзира на њене “инвалидитете”. Такође, не мора нико да прави место за нас, ми на то место имамо право, и то је једино важно што било ко треба да зна. И коначно, ми се стварно не крећемо кроз овај свет нон-стоп се борећи за своје место. Инвалидитет је неодвојиви део наших живота, али побогу, ми га не живимо. Не будимо се са њим, нити излазимо из куће размишљајући о њему.

А у тржне центре често идемо да се зезамо, чему они, јелте, и служе. На колаче и пиће са друштвом, да гледамо како су излози лепо украшени, да се угрејемо или да купимо панталоне, јер тако брзо окраћају. Идемо да се смејемо, да блејимо, да као зрело попричамо, да се спремимо за журку или летовање.

Идемо да живимо и уживамо, а не да се за своје место боримо.

Портрет особе са инвалидитетом: предрасуде, поново

Знам да вама не морам да говорим да прескачете места са ознаком “За особе са инвалидитетом”. Моји читаоци су добри и паметни. Али кажем вам да знате како неке ствари фукнционишу, па да даље закључујете сами.

Те налепнице се не купују на бувљаку или испод жита, како ми једаред рече један чова, љут што неправедно заузимам туђе место, свакако не његово. Сваке године се обнављају званичном медицинском папирологијом новог датума, и њено издавање захтева најмање два моја одласка на шалтере.

Некада не можете на први, летимичан поглед да препознате особу са инвалидитетом. Ако замишљате да свако од њих мора да има колица, криве ноге, или да их уопште нема, да можда има три главе, болно-тужан грч на лицу, иде у ритама или вози неки крш, преварили сте се. Мењајте те стереотипне слике у глави.

Међу њима има људи којима се дивим, јер знам колико је залагања потребно живети слободно. Међу њима има старих, има и деце. Има студената удубљених у науке, пензионера који пишу приче или сликају узбудљиви живот иза њих, и урбаних принцеза и принчева. А тим возилом не управљају искључиво они (јер, ето, неки од њих не могу да возе!), али зато је њихов возач сасвим сигурно неко ко поред себе додатно брине и о особи коју вози као свог вредног путника. Не требају му ничији погледи, закључци, коментари и питања. С друге стране, помоћ је понекад добродошла.

☀️ У ствари, најбоље је једноставно носити свој космос над главом и гледати усправно, напред и са свешћу да и се и ви питате како свет изгледа данас. И сутра.☀️

Одговори

Ваша имејл адреса неће бити објављена. Неопходна поља су означена *