Reka na minusu

Marina SavaSvi oni koji misle da je nautika samo veština lagane i egzibicione vožnje čamca leti po sunčanom danu, sa naočarima za sunce, u gaćicama (ali i bez njih, kako ko više voli), uz flašu piva i sa minimum jednom plavušom pored sebe, grdno se prevario. Reka u svako doba godine i po svakom vremenu čuva svoju lepotu, zapravo, u svim uslovima reka je posebno lepa. U svakom slučaju, treba je isprobati i zimi, a što da ne – i na minusu. Možda baš tada!

Marina Sava pod snegomPrethodnih dana na više mesta mogla sam da čitam i slušam priče o uticaju trenutnog ledenog talasa na nama najvažniju reku, na Dunav. Pera je postavio slike iz svoje marine, a na forumu Na vodi napravili su mini reportažu (I deo, II deo i III deo) o putujućim ledenim blokovima koji prete da zadaju muke vlasnicima marina i brige vlasnicima čamaca.

Na Savi je situacija drugačija. Šetajući kejom, na reci osim jata divljih pataka, gusaka, galebova i pokojeg odlomljenog drveta, ne možete videti ništa što bi ličilo na led. Uz napadao sneg i temperaturu koja se u najboljem slučaju kreće oko -4 stepena, možda predstavlja pravu ludost upustiti se u avanturu zvanu zimska vožnja čamca.

Dopefish zimiIpak, kada smo svratili do marine u kojoj naš Dopefish spava, vlasnik marine nas je opasno naložio da probamo da zaplovimo, tvrdeći da su uslovi, i pored svega, vrlo povoljni. Po ko zna koji put pokazalo se da žabu nije teško u vodu naterati, posebno onda kada u nekoga imate puno poverenje. I tako, Ada Ciganlija, koja je bila rezervisana za nas za ovo popodne, morala je nekako da se snađe sama (mada, iz „iskusnih“ izvora sam saznala da ni ona danas nije bila usamljena, budući da se masa ljudi uputila ka njoj na šetnju i klizanje). Odmah smo se bacili na posao. Dohvatila sam metlu i očistila sneg sa prilaza do čamca, zatim je sneg leteo i sa cirade i drugih delova čamca. Do sada nikada nisam imala prilike da skinem toliku količinu snega sa našeg Dopefisha, a kada sam uvidela da se ispod njega kriju i komadi leda, shvatila sam da ovo neće biti tako jednostavan posao. Naša verna HondaSledeće, i najvažnije, bilo je paljenje motora, koje je imalo sve predispozicije da ne bude tako jednostavno, budući da ovaj naš verni prijatelj ima za poštovanje i persiranje vrednih 33 godina! Elem, Ivan ga je ljubazno zamolio, ja sam mu šarmantno zatreptala okicama, i on je upalio iz treće! Koliko god smo razmišljali da ga u dogledno vreme menjamo, nakon ovoga smo toliko ponosni na njega, da nam to ne pada na pamet. Problem je nastao onda kada smo videli da nemamo dovoljno goriva za vožnju, pa se naš polazak odložio dok se Ivan nije vratio sa pumpe noseći punu kantu goriva…

Marina Sava zimiTakođe, ono na šta nikako nismo navikli jeste užad koja se toliko stvrdnula, da je nismo mogli odvezati. Nakon mnogo cimanja u svim pravcima i kvašenja vodom kako bi ih omekšali, uspeli smo da ih oslobodimo. Došli smo do zaključka da je za ovakvo vreme možda najbolje imati karabinere, metalne alkice privezane za uže, koje se samo jednim potezom zakače za pristan.

Ivan je kapetan i zimiKada smo konačno, sa osmehom na licu i mokrim rukama od pratećih radova, zaplovili, mrak je već počeo da se spušta. Reka je bila savršeno mirna, uopšte nismo imali osećaj da se kreće, već da je zaleđena… Ne! Zaustavljena… Njihali smo se na vodi zajedno sa pticama, koje su, pored naše hondice, jedine narušavale snežnu tišinu koja se širila celim naseljem. Čak su i prepuni splavovi, utopljeni u boje i muziku koje su odavale toplotu, bili nekako tihi i neprimetni. Izmaglica je pritisla reku, ali ona se nije izgubila u njoj, već se njena hladnoća i mirnoća, zajedno sa plavom belinom okolnog drveća pod njom još više isticala.  Svet oko mene bio je usaglašen, ogoljen i čist u svojoj jednostavnosti. A opet je u njemu bilo toliko mistike koja je mamila!

A Milica uvek vredan član posadeBudući da je već bilo prilično mračno, i da nismo imali potpuni komoditet, sa ove male ture nemamo mnogo slika same vožnje. Međutim, fotoaparat i ne može da uhvati svaki bitan trenutak, jer najbitniji i najbolji trenuci se samo osećaju i pamte. Kao onaj trenutak kada je par velikih, gracioznih roda sa vode ispred nas poletelo i oko našeg broda napravilo veliki krug, odlazeći elegantnim letom u nama nepoznate predele, negde među drveće. Kao što rekoh, ono što beleži ovakve trenutke rođeno je mnogo pre fotoaparata. Rođeno je sa nama. A rode čvrsto držim za reč.

Pristali smo na nama posebnom mestu, o kojem ću pisati nekom drugom prilikom. Domaćini su se iskreno začudili kada su videli svoje goste kako njihovom domu prilaze krajnje neobično – sa terase!

16 oдговора на “Reka na minusu

  1. Sjajni ste,svaka cast na trudu i velikoj zelji za AVANTUROM.
    Honda je upalila(svaka joj bila takva),a kad ste je vec upalili treba i da se proba naravno.
    SVAK VAM CAST ulepsali ste mi ovaj sumorni,sugavi,i tuzni Zimski DAAAAAAAAANNNNNN

  2. Prva recenica me je odusevila – hehehehee, ajde ono djene-djene za gace, pivo se podrazumeva (ali u umerenim kolicinama :D), ali za min. jedna plavusa – e tu sam se nasmejao.
    Zimi na camcu – hmmmm… bez krzna i vunenih carapa ne bih se ja upustao u tu avanturu, ipak sam ja za varijantu pod A) tj. prva recenica u clanku sa vecim ekstremumom (mislim na veci minumum zenskih celjada – plave, crne, ridjokose, crvene, smedje, satirane, ispeglane, uvrckane, … svejedno) i naravno da se u toj recenici izostavio poslednji deo „grdno se prevario“ i da umesto toga pod opcijom A) stoji „milina“.

    „Medutim, fotoaparat i ne može da uhvati svaki bitan trenutak, jer najbitniji i najbolji trenuci se samo osecaju i pamte“. Morao sam da boldiram posto sam primetio da blockquote , koje vrlo cesto volim da koristim prilikom citiranja nekog teksta, nije definisano u themi. Elem, tacno je da fotoaparat ne moze da uvhati svaki bitan trenutak jedino ako namerno ne planiras da to snimis (jer se kod nekih pokazalo i da moze da se snime ti neki trenuci) – barem za one radoznale, ali pitanje je sada sta citalac pomislja kada procita najbitniji i najbolji trenutak koji se samo oseca i pamti i plus sto kazes – „ono sto belezi ovakve trenutke rodjeno je pre fotoaparata“! – hm… prava zagonetka! 100 ljudi 100 cudi. A inace ceo taj pasus je napisan tako da se moze protumaciti na sasvim drugaciji nacin. Pre svega sto se na pocetku pominje komoditet – a onda i ostalo.

    E sad, ovo sam izdvojio iz jednog ne bezobraznog razloga ili krajne vulgarne maste, vec iz jednog drugog razloga je, a to da li zaista u Srbiji „svaka rec ima rep“. Recimo, ja sam prijatelju rekao „ajmo da izadjemo da zapalimo“ i on me je pogledao i rekao „sto da zapalimo“ – pri tom ja misleci na cigaretu odnosno za pus pauzu, a on na odlazak???

    A sad malo ozbiljnosti. Odlican tekst, s tim sto ne znam gde sam ono cuo (mislim da je Tisa u pitanju), da su ljudi morali da lome led, posto cela reka pod ledenim pokrivacem od preko 15cm, pa su morali zbog ribe da ga seku.

    Uf, al se ja raspisah, ali sta da radim kad uz kafu i jednu cigaretu procitam tekst i onda krenem da pisem esej mislim odgovor. A i onako sva sreca pa citam desetak blogova putem feed-a, pa imam vremena da na svakom blog-u kazem po koju rec manje vise.:D

  3. Ono sto sam zapravo ja hteo da se pitam jeste to da li nacinom na koji se mi obracamo svakodnevno prijateljima, kolegama i dr. ostajemo na jedan nacin nedoreceni i da zapravo vrlo cesto nepravilno razgovaramo – kao moj primer za prijatalja gde sam ja izostavio – cigareta, a on rec – zapalimo razumeo u zargonskom smislu te reci.

  4. Jeste, Ivane, provukla sam ja u tekstu sve što sam želela, samo što ne volim baš sve direktno da kažem, a ko razume shvatiće. 😉

    A to što se nekada ne razumemo… pa dobro, nekada su ljudi zamišljeni, a nekada prosto niste na istim talasnim dužinama. Nekada možeš da odvališ nešto što ne bi bilo nikome razumljivo osim onome ko ti je srodna duša. Ali verovatno je tako i sa suprotne stvare, pa ste kvit. 🙂

  5. Škrabalice, ne znam kako bismo dogurali do vas, jedino da imamo neki ledolom. :)) Vidim da je stanje na rekama i malim i velikim ovih dana bilo vrlo interesantno. Je l’ se malo otopilo kod vas?
    Pozdrav za malu vrednicu. 🙂

  6. U potpunosti razumem vashu ljubav prema tom starom motoru, ja se nenormalno lozim na VW Bube, iako me smatraju ludim. Ali, kad chujem brrrr-brrrrr-brrrrrm, pa onda drdrdrdrdrdrrrr zvuk onakav kakav samo Bubilak moze da proizvede, ceo svet je moj. :))

    Kao i uvek, lepo si prenela sve utiske tekstom, pa stvarno k’o da smo mi koji chitamo bili s vama. Slazem se i s onim da su reke lepe u svako doba. Bash sam hteo neki dan da skoknem do Dunava da napravim par fotki dok se led ne otopi, ali nisam stigao. Nadamse da ce uskoro opet mraz, obozavam zimu! :))

  7. Hahaa! Mogao si da staviš samo to umiljato BUBILAK, time je sve rečeno. 😉 Ma, Bubice su zakon. Pre par godina sam želela jednu, bila je mnogo lepa i koštala čitavih 300 evra, ali neki moji anđeli čuvari su me sprečili da je kupim. :)) Zbog tog finog zvuka, ne možeš da je ne primetiš na ulici. I da joj se diviš. 😀

    Voliš zimu?! Ovakvu izjavu dugo nisam čula. Onda je ovo tvoje vreme za uživanje! Možda si zato u poslednje vreme malo utanjio sa pisanjem. 😛

  8. Da znate, pola Subotice vapi za rekom. Sad… ili nas je Ona zaobišla, ili mi Nju izbegli? Ali je zato tu Palić, koji se stvarno zaledi klizačima na čast. Medjutim, reka je reka, a jezero jezero! I prvi i drugi imaju svoje čari.
    Grande.

  9. prvo sto sam pomislila
    ovi su ludu
    mene mrzi iz kuce da izadjem napolje oni ni pet ni sest nego na camac!?!?!?!

    posle sam shvatila
    u cemu je draz
    svaka vam cast :-)!

  10. Повратни пинг: A kako je u oblacima? | Cvrkutanje

Одговори

Ваша имејл адреса неће бити објављена. Неопходна поља су означена *