Paklena nedelja

Crveno neboI can’t believe the news today. Oh, I can’t close my eyes and make it go away…Noćas nisam spavala. Pa i onda kada bih počela da padam u san, pred oči su mi izbijale neke mutne, nejasne, u crno obojene slike. Sanjala sam kako pečem palačinke, i kada treba da ih okrenem, one se drže zalepljene za dno, a zatim počinju da crne po ivicama, nagrizanje se širi, dok konačno one ne počnu da gore stravičnom brzinom… A ja samo stojim, posmatram nemoćna ovu scenu i panično pokušavam da sredim situaciju, da uradim nešto, dok se na kraju, užasnuta, ne predam, nikada ne uspevajući da se pomirim sa činjenicom da neke stvari nikada neću uspeti da razumem i da nikada neću moći da utičem na situaciju kako bih pomogla onima kojima bih volela.

Postoje stvari u kojima nikada ne možete da vidite ništa pozitivno. U kojima ne postoji ni končić ružičastog. A koje su toliko bolne da ih ne možete preskočiti, da se pravite da ih nema, da se nikada nisu desile i da će sve to brzo proći.

Šara iz sedamdesetihTragedija nedeljom se ponovo desila. Kafić Laundž (Lounge cafe) u Novom Sadu je umro izgorevši u požaru i za sobom poveo još mnogo mladih ljudi. Ne, i jedan bi bio mnogo. Ovo je previše. A umro je kao žena proglašena za vešticu u srednjem veku. Surovo, glupo, beskompromisno, nedostojno… Uvek osetim bes do suza kada pomislim na nepravdu tog perioda, ali je sada i taj bes zamro. Nemam na koga da se ljutim. Ne postoji dovoljno dobar razlog ili izgovor za ovo što se desilo. Ne mogu da poverujem da su Srbija, jambolija, zakoni, klinačko zezanje ili skučen prostor dovoljno moćni da ovo naprave. Svako objašnjenje pada u vodu. Ništa mi nije jasno.

Žao mi je tako lepog, neobičnog i druželjubivog mesta. Žao mi je mladosti i onih koji su je tamo ostavili. Žao mi je zbog njihove užasne, prerane, do granice ludila neočekivane smrti. Žao mi je zbog trauma svih onih koji su se tu našli. Žao mi je što smo izgubili tlo pod nogama. I kompas. Žao mi je što je tuga svuda oko nas.

Druženje iz sedamdesetihNovi Sad je za mene uvek bio mesto oduška, mesto gde odem kada mi je svega dosta, gde uvek vidim nešto lepo, gde uvek upoznam ljude vredne poznantstva, gde sam se ponovo zaljubila i shvatila koliko sam srećna. Laundž je jedno od mesta na kojem sam se smejala, mesto koje me je odvelo u drugo vreme, gde sam bila spokojna i gde sam mogla istinski da uživam. Zar je moguće da danas niko nigde nije siguran? Da ne može da se opusti? Da čak ni dobre namere da se isplanira lep izlazak ne mogu da prođu nekažnjeno? Da priroda, ili ko već, ne bira ni ljude ni način da ih kazni? Žašto je to tako?

Ja sam svoja pitanja postavila. Plašim se da je i moje odgovore progutala vatra. Biću srećnija ako mi neko pomogne da ih nađem.

Nadam se da će kvalitetna mesta i super ljudi naći načina da opstanu. U suprotnom, ne znam gde sve ovo vodi.

I ponovo… drugim povodom…

 

9 oдговора на “Paklena nedelja

  1. Pogibija 8-oro mladih ljudi je tragedija sama po sebi. Lounge je neka druga vrsta tragedije i ne moze se porediti sa prethodnom. Znam…neki od vas ce pomisliti da cu sada ja siriti svoj pesimizam i nihilizam, ali kriv je LJUDSKI FAKTOR. Verujem da ste svi upoznati sa razvojem situacije, ali reci cu samo jedno. Takvo ponasanje nije ni novosadski ni vojvodjanski, ni LJUDSKI.

  2. Ma, kada ću naučiti da pravde nema? 🙁 Sada čitam za sudbinu i život ovog jadnička koji je umro u bolnici od posledica požara… 🙁

    Jeste Dafe, ljudski faktor je u pitanju, ali zar je moguće da on toliki užas može da napravi?! Pa da se taj klinac i potrudio da napravi nešto ovako, ne bi mu uspelo, a kamoli što je samo hteo da se napravi mangup… Opet kažem, ništa ne razumem.

  3. Ova nedelja je paklena, stvarno.
    Zao mi je izgubljenih mladih zivota zbog necijeg hira.

    Citajuci uvodnu rec clanka, setila sam se mog cestog sna: da biciklom jurim nenormalom brzinom i ne mogu da se zaustavim. To su bile prave nocne more, ali danas se pitam zasto ne sanjam isti san, vec duze vreme. To je vec pitanje psihoanalize, ali eto, zelela sam da napisem nesto sto me potstaklo. Znam neke ljude, meni bliske, koji su imali slicne snove. A vi?… Jurite li bez konrole?

  4. @Bili, možda si ostavila bicikl po strani, više nećeš ni da ga voziš, ni da se upuštaš u to, pa onda ni nemaš problema sa njim? 😉 Nekada si bila razboritija i jurišala kao sumanuta, a sada si se prepustila?
    Nećeš zbog ovoga sada da me biješ? 😛

    San koji ja s vremena na vreme imam od kada znam za sebe, tiče se liftova. Stalno ti liftovi. Ili se zaglavljuju, ili jure nenormalnom brzinom, ili padaju ili probijaju krov… Liftovi u svim varijanama i pozama. Nisam nikada nikoga pitala šta bi moglo biti njihovo značenje.

Одговори

Ваша имејл адреса неће бити објављена. Неопходна поља су означена *