Marija

Veštica ili vilaBaka Mariju nisam poznavao… Zapravo, nikada je niko nije ni upoznao. Otkada smo postojali, ona je sedela pred svojom kućicom na svojoj zelenoj hoklici i posmatrala prolaznike…
Plašili smo je se… deca su govorila da je veštica, da ima crne mačke i ogromne pacove sa kojima se druži… mi smo trčali pored nje osećajući kako nas gleda svojim mutnim sivim očima.

Baka Marija, kako je se sada sećam, bila je starica od oko 80 godina, niska i pogurena. Stalno je nosila maramu vezanu na glavi, i neki ofucani pleteni prsluk smeđe boje. Stalno je bila u nekoj oker suknji do ispod kolena i teget plavim čarapama na kojima su se mogle videti zakrpe i tragovi šivenja. Bila je mirna žena, usporenih, gotovo spokojnih pokreta, uvek odmerena u svojoj bednoj skromnosti. A lice? Lice joj je krilo tajne dugovečnosti i mudrosti i stalno beše upereno ka tlu… kao da je tražila nešto izgubljeno na zemlji oko sebe. Kada bi u retkim trenucima znala da podigne glavu i pogleda u tu gomilu dečurlije koja je pljuvala tri puta i hvatala se za nešto crveno, mogao sam videti začuđujuće mlado lice zdravo ružičaste boje,  sa vrlo malo bora, i tankim usnicama na čijim krajevima se mogao videti samo titraj nekog vragolastog osmeha. Tada bi svojom starom platnenom maramicom protrljala nos, a mi bismo se razbežali očekujući neko prokletstvo ili ko zna šta.
Nikada joj nismo čuli glas. Druge babe su znale urlikati na nas kada bismo se popeli na njihovu kajsiju, ili gazili po njihovoj bašti… ali Marijin glas bilo je nešto kao večita misterija za nas, i na nekom nivou plašili smo se da ga čujemo… Ja sam zamišljao da njen glas mora pratiti jaka kiša, grmljavina i mesečina… a to nisam želeo da iskusim.
Jedno veče, majka me je poslala u selo da donesem sveže pomuženo mleko, jer je tako zdravije… Gle čuda, ta žena od koje smo donosili mleko živi odmah pored udžerice baka Marije… Marija sedi na svojoj hoklici, noć pada, a ja sa kanticom za mleko koračam korak po korak približavajući se toj strašnoj ženi koja kao da me je čekala u nekoj zasedi. Nisam osećao noge od straha, kolena su mi klecala, hladan znoj, niz kičmu su mi išli trnci, zadihan i uplašen sam se okrenuo i otrčao kući. U trčanju sam bacio pogled na vešticu, a ona je samo sedela i gledala u tlo, pogurena, sitna i crna. Imao sam osećaj da se onaj njen titraj na usnicama pretvorio u samo ždrelo pakla i da čeka samo mene da me proguta i svari.
Od majke sam dobio grdnje, i lekciju kako su moji strahovi nerealni i kako sam glup… i eto, imam 10 godina i još uvek verujem u veštice… kako moje ponašanje nije lepo, i kako bih se ja osećao da se neko tako ponaša prema mojoj baki. Opucala mi je šamar, i zapovedila da odem po to mleko i da ne trošim njeno vreme.
Krenuo sam… sa besom u grlu i bridenjem u obrazu, koračajući odlučno i brzo. Čim sam je ugledao te odlučnosti je nestalo i počeo sam oklevati. Možda je majka u pravu? Možda ta žena i nije veštica? Sporijim i uplašenijim hodom sam koračao i dalje… sada sam gotovo bio samo metar udaljen od tog arhineprijatelja svega dobrog. Setio sam se! Šarmiraću Mariju i pokušati da joj se dodvorim, to mi je uvek išlo za rukom. Gotovo zadovoljan svojom sjajnom idejom, prošao sam pored nje ne odvajajući pogled od potencijalne opasnosti. Najlepše što sam umeo odcvrkutao sam „dobro veče“. Iznenađeno me pogledala, odlepivši pogled sa svojih papuča. Video sam te sive mutne oči u kojima je sada bila iskrica ljudskosti, onaj sjaj što karakteriše mladost i život. „Dobro veče, drago dete…“ začuo se njen glas, hrapav i umoran ali ipak nekako lep i spokojan. Veče je bilo mirno, prolećno… mirisao je jorgovan, i svuda beše tišina koja se može čuti samo u nekim selima kada su posebne noći poput ove.
Iskezio sam se nespretno i šmugnuo u kuću po mleko. Kada sam izašao sa mlekom Marije nije bilo, spakovala je svoje prekrivače i hoklicu i nestala negde u svom domu.
Kasnije sam zamišljao kako bi taj dom mogao da izgleda, ili miriše, i zamišljao tu ženu kako kuva ručak ili pere svoje teget čarape. Samo sam joj se ja javljao želeći da pokažem drugarima svoju hrabrost. S vremenom sam i to prestao da radim kad je prestala biti fora u društvu. Izgubio se onaj strah koji smo imali, a ja sam i dalje svako veče odlazio po mleko prolazeći pored baka Marije.
Jedne vlažne i hladne oktobarske večeri opet sam prolazio istim putem, sa istom kanticom u ruci… i procedio standardan pozdrav toj nepoznatoj ženi. Umesto standardnog odgovora od nje, dobio sam: „Čiji si ti? Tako lepo vaspitano dete nisam srela godinama…“ Počeo je da mi se vraća moj dečački osećaj otupelosti nogu, vrućine u licu i zbunjenog mucanja. Baka Marija nije dozvolila da išta kažem, predložila mi je da uđem kod nje na kolače i ovogodišnji kompot od trešanja. Pristao sam sa onom dečjom naivnošću i pošao za njom. Ponudio sam se da joj ponesem hoklicu, jer sam lepo vaspitan. Išao sam za njom, mirišući vazduh kao pas koji želi da onjuši opasnost. Osećao sam samo memljiv miris opalog lišća i sivi miris starosti kako smo ulazili.
BakaUnutra me je dočekala skromno nameštena sobica okrečena u belo, sa furunom i par goblena. Nije imala mačke niti bilo kakve druge životinje.
Udisao sam starost i samoću sedeći za stolom i jedući kolač sa višnjama. Marija je ćutala, čekajući da završim svoju porciju kolača. Potom ustade i donese taj famozni kompot od trešanja koji više nikada neću jesti. Beše to najlepša poslastica koju sam ikada okusio.
Završio sam sa jelom i lepo zahvalio… stavio sam ruke u krilo očekujući razgovor, ali nije ga bilo. Ćutali smo oboje, ja sam gledao u stranu istraživajući ovo novo mesto, a Marija je gledala u mene… osećao sam to.
Prošlo je sigurno petnaestak minuta, i ja sam se uzvrteo na stoličici na kojoj sam sedeo. “Morao bih po mleko“, rekoh neuverljivo i ustadoh…. “hvala još jednom!“.
Marija stavi svoju ruku na moje rame i svojim spokojnim glasom reče:  „Drago dete, u usamljenim noćnim tišinama koje te čekaju, imaćeš samo lekcije koje te život naučio… ostani tako dobar kao što si sada…“ Na njenim obrazima zacaklile su se dve suze, i gledao sam njihov trag. Iskrice u njenim očima sada bejahu življe i razigranije. Jadna Marija… opet je na kratko bila među živima! Njene oči su mi to govorile, iako je plakala nekako sam znao da je srećna što je podelilia sa mnom jednu svoju mudrost, što je imao ko da je čuje…
Tu noć sam brzo zaboravio, kao što bi i svako drugo dete. U svakom slučaju sutradan kada sam išao po mleko nije bilo zelene hoklice, prekrivača, ni Marije. Mlekarica mi reče da je Marija umrla sinoć. Pronašli su je u svojoj fotelji, pored stola na kom su bila dva tanjirića za kolače i kašikice za kompot.
Joj, kako sam plakao! Vrištao sam od bola za tom nepoznatom nesrećnom ženom, koju zapravo niko nikada nije upoznao.
Skoro sam se setio njenog saveta koji mi je bio u glavi 20 godina, i koji se nikada nije pojavljivao, kao zavist bio je prikriven da bi se pokazao u pravo vreme…  Sinoć beše veče kao te davne 1989.godine, kada sam dobio taj savet i kada je Marija otišla od gomile preplašene dečurlije na neko drugo mesto. Usamljene noćne tišine, lekcije koje sam naučio, tu su… i ja zapravo tek sada shvatam šta mi je želela reći te noći. Želim biti bolji čovek. To obećanje sam dao baka Mariji…

napisao Igor Ember

7 oдговора на “Marija

  1. Svaka čast kume, baš dobra priča! Više mi je setna nego tužna… I znaš kako mi čudno bude, moja baka se zove Marija… pa sve povezujem sa njom, iako su potpuno različite. 🙂

  2. drago mi je da ti se svidja kume…setio sam se nje pre skoro dve nedelje i jos uvek me dryi secanje na tu noc. Bese to jedno todalno posebno iskustvo za mene, i ujedno prvi susret sa stvarnoscu…

  3. Dafe, jako lepa i dirljiva priča! „Sivi miris starosti“… Tako nekako miriše i ova priča, ali izmešana sa izvesnom svežinom…

    Pitam se da li danas još uvek postoje takve „baba veštice“ mekog srca i ta lepo vaspitana deca, ili ovakve priče pripadaju prošlosti?

    @Ivane, heh… 🙂 I moja bakuta (očeva majka) se zove Marija, takođe, ali ona nije ni nalik ovoj…

Одговори

Ваша имејл адреса неће бити објављена. Неопходна поља су означена *