Ko mi to krči raj?

Drveće na kejuZastanem ponekad, stavim prst na čelo i zapitam se tražim li ja mnogo. Nikoga ne zagledam, nikome ne smetam da živi kako hoće, moja očekivanja od drugih svedena su na minimum. To mi se nekako čini kao zdrava logika, koja ide na ruku i meni i ljudima oko mene. Ipak, sve je više stvari koje bude u meni nešto što bi iz temelja moglo da uzdrma ovakva moja uverenja i stvori od mene ono što ne bih volela da budem. Možda sam za današnje vreme postavila preširoke granice? Obziri i osećaj za sebe i druge gube se, a moju zemlju bahato zauzimaju drugi.

Još pri našim krstarenjima Savom primetila sam da reka nije tako široka, tako tiha i da postoji nešto što naše vidike čini mutnijim i nemirnijim. Obale protiv svoje volje primaju splav kućice, sojenice, ali zašto da ne – i prave, zidane kuće. Put uz reku, rezervisan uglavnom za rekreativnce, do pre par godina nije se mogao videti sa reke od gustog rastinja. Sumorna zimska priroda dovela je do toga da lakše shvatimo upozorenje da je uveliko na putu njeno uništenje.

Bicikl i jaOdlučila sam da to ispitam i kopnenim putem, te sam iskoristila prethodne lepe dane da se navozam biciklom, spremna na sve ono što me može sačekati u nekada divljem predelu iza novobeogradskih blokova na Savi. Kako su samo moje pretpostavke bile tačne!

Pogled na beskrajni zeleno-crni pačvork od poljana i njiva sada je otežan, jer vam je vidik zatrpan đubretom, natovarenim toliko da biste na prvi pogled pomislili da je ova oblast pretvorena u deponiju. Divlja priroda na kejuTo ipak ne remeti zaljubljene parove, prave ljubitelje prirode, da noću ovde dolaze kolima i okruženi đubretom probaju ljubav, a ostatke svoje strasti u vidu kondoma, maramica i ambalaže od slasnih zalogaja iz Meka ili neke lokalne ćevabdžinice nehajno ostave za sobom. Ne znam da li je to moderno, ali bahato i primitivno svakako jeste. Još mi je manje jasno ko na sve to može da se loži, ali nije ni čudo, na sve strane imamo dokaze koliko je današnje društvo perverzno. Vođenje ljubavi u đubretu, kako tuđem, tako i svom.

Kućice pored vodeUz reku drveća skoro i da nema, ali umesto njega sada su tu pesak, šoder, kamioni, i naravno, sve to gde-gde začinjeno đubretom. Toliko je ljubitelja divljine, da se ni ubrzanom gradnjom ne može zadovoljiti potražnja za prebivalištima u prirodi. Ali da bi se gradilo, prvo treba iskrčiti. Rezervat prirode se pretvorio u gradilište. Biciklistička staza postade opasna, što zbog rupa nastalih od vrlo aktivnog teškog saobraćaja, što od moćnih automobila koji ovde jure kao na autoputu. Sojenica na kejuMoji roleri više tuda ne mogu da prođu. Dok smo do pre nekoliko godina tu viđali razne živuljke, sada je sve više vrlo nesimpatičnih njuški, sa stavom da su sve ovo oni kupili i da imaju pravo da rade sa time šta požele. Postavlja se pitanje koje se sada više ne tiče samo ekologije, za koju dokazano nemamo nimalo svesti, već i pitanje dobrog ukusa, na koje se odgovor i ne nazire.

Ovaj tekst se ovde ne bi našao da ne pokušavam da pronađem rešenje ovog problema. Ono što mi unosi nemir je to što su snage neravnomerno raspoređene. Kajak na SaviMoja logika je da uvek za sobom treba da počistim i da ne ostavljam nikakav neprimeren trag. S druge strane, javlja se sumnja da jedan moj propisno bačen papir ne znači ništa ako nakon toga jedan čovek za sobom ostavi čitavu kesu. Jedna biljka koju posadim ne znači mnogo ako u isto vreme motorna testera uništi pedeset stabala da bi se postavili temelje za novu vilu na vodi. Koliko se računa moja briga o životinjama ako je jedan čovek sposoban da za svega jedan dan uništi njihovo stanište, pa i njih osudi na propast? Na kraju krajeva, kako da se izborim za sebe i očuvam svoje zdravlje, kada ne mogu da potvrdim ni svoje osnovno pravo, kada sam u suštini potpuno nezaštićena?

Ovo nikako ne znači da treba da prestanem da se trudim, jer ja to ne radim zbog nekog pisanog morala ili da bih u tuđim očima bila svetica, već je to moja prirodna potreba i zbog takvog ponašanja se lepo osećam. Jednostavno, neću da remetim druge, ali zauzvrat ne smeju oni uništavati mene.

Mačak-lovac sa kejaŽelim samo parče zemlje gde mogu da predahnem, da ne mislim ni o čemu, da uživam, da mi je lepo, da otkrivam svet drugačiji od onog rastućeg, agresivnog i razdirućeg. Svetinje ne leže samo u hramovima, ali ko još ima sluha za to. Danas je svetinja biti zdrav, svetinja je imati decu, zdravu decu, i svetinja je voditi lep život. Na svakom koraku imamo priliku za to, zašto je propuštati?

Slike svih gore navedenih nakaradnosti neću postavljati, one će biti prosleđene nekim organima, gde im je i mesto. Kada se ode par kilometara dalje, već se može predahnuti, posebno ako krenete ranije, dok naši neimari još spavaju.

Jagnjići sa keja Srela sam mačka koji, kako je ribar rekao, „lovi“ ribu. Na moje insistiranje je priznao da to čini tako što mu oni daju deo svog ulova. Srela sam i stado ovaca sa malim jagnjićima, koji se jedva drže na nogama, a uši su im u fazi kada su još uvek veće od same glave. Videla sam i senicu. Jedna beba je danas izašla u prvu šetnju po prirodi.

Vidite, dolazi vreme kada će postati nužno da umemo da uživamo u sitnicama.

16 oдговора на “Ko mi to krči raj?

  1. priča koja ostavlja bez komentara.čak i u mom malom gradu,situacija je ista.ali čini mi se,to nikome i ne smeta,osim nama koji još uvek znamo da uživamo u sitnicama…

  2. ekoloska svest kod Srba?
    e bas me slatko nasmeja.
    cool su mi reklame B92 kampanje o ocuvanju Srbije i prirode, ali… da li jedno takvo oglasavanje moze da utice na veliku amorfnu javnost. Uticace na one koji su pored bajki Brace Grim, procitali i nesto korisnije u zivotu.
    Da bi ocuvali prirodu potrebno je da se iskoreni sistem vrednosti u narodu – pare i samo pare, to je najvaznije i svi trce samo ka nekim parama, cak i pomoc za neciji zivot gledaju kroz pare…
    Nije to slucaj samo sa Srbijom, problem je na globalnom nivou.

    Slala, ne slala slike odgovornima – dobices sledece: da su i oni zabrinuti, da ce „pokusati“ da vide da rase nesto, i na tome ce ostati…

    zalosno i nazalost nasa realnost.

  3. Na jednom domaćem forumu o dešavanjima na vodi sam pročitao neverovatnu stvar oko legalizacije sojenica i kućica. Prvo ti, brajko moj, nađeš lokaciju i iskrčiš rastinje, sve šta ti je potrebno. Zatim opališ po gradnji i tek onda zoveš inspektore da ti daju zeleno svetlo. Par šuškavih novčanica verovatno rešava posao. Pitam se, šta ako bi, eventualno, zabranili dalji rad? Ko će da vrati drveće staro 20-30 godina i okolno rastinje? Ko će da ruši temelje? Niko. Ima li ovde trunka zdrave logike da se legalizacija traži *nakon* započetih radova? Nema.

    Sećam se da sam se na tom forumu žestoko usprotivio ovome što sam pročitao, ali me je neki licemer diskretno opomenuo da sam malo skrenuo sa teme. Iz njegovog teksta sam zaključio da bi i on vrlo rado izgradio sojenicu za svoje potrebe, ali da nema trenutno novca. Sve se uklopilo. I opet dolazimo do toga da tapšemo po ramenu, vokalno se borimo za ekologiju i uređenje, veliki smo ljubitelji prirode, životinja i reka, a u suštini sve sitni i prosti interesi i jeftino dokazivanje, koje ostavlja dalekosežne posledicame po sav živi svet i društvo.
    I zato nikakve pare ne mogu da učine da takvi ljudi dobiju osećaj za više vrednosti, sklad, estetiku, uređenje… Kazne i samo kazne dovode do „prosvetljenja“ običnog, primitivnog sveta. Problem se javlja kada državni vrh nije daleko od njih, pa sve to nema ko da primeni, niti se javlja osećaj da bi to trebalo uraditi.

  4. Tamaris, i mene je začudilo što to mnogima ne smeta. Ok je što nemaš kome da se požališ, ok je da normalno prolaziš pored đubreta, jer gde bi bio da se nanovo nerviraš svaki put kada vidiš đubre. Ali toliko puta sam videla parove kako sede u đubretu, majke sa bebama u kolicima kako uživaju među kantama, šetače koje sednu da se odmore baš tamo gde su izletnici ostavili svoje restlove… Ako njima ne smeta, ne znam zašto bi mnogim problematičnijim likovima smetalo. E, tu je problem onaj dobar ukus koji sam spomenula.

    Ivane, žao mi je, ali ne znam kako izgledaju te reklame na B92… Neke stvari se ipak vuku iz porodice, mogu te naučiti u školi, ali se uče i uslovno-refleksno. 😉 S tim u vezi ne postoji niko ko te kontroliše i apsolutno možeš da radiš šta hoćeš. Što se organa javnog reda tiče, zašto bi njih za to bolelo uvo, kada i sami pijuke od testova na alkohol bacaju na zemlju.
    A slike sam prošle godine jednom slala, kada su neki pametnjakovići počeli u dotičnoj oblasti da bacaju kosti iz klanica, pa je inspekcija došla, to pokupila, i više se ovakvi incidenti nisu ponavljali. Da naravno, naslušala sam se i priča „nije to u našoj nadležnosti“, „dostavićemo vašu primedbu drugim organima“ (joj, što volim ovu reč) i „apelovaćemo da se takve stvari ne ponavljaju“.
    Samo se još pitam zapitaju li se i nekad oni gde će rasti i kretati se njihova deca i ljudi koje vole.

  5. Voleo bih da imam odgovor na ta pitanja, ali jedino shto chovek moze je da lichnim primerom ukaze na neshto, i da bar sobom bude zadovoljan, kao shto si lepo rekla.

  6. Nema raja gde ima ljudi, jedino da se popneš na neku planinu, pa peške još malo, daleko od puta.
    Ovde đubre bacaju preko puta, pored reke, ili iznad kuće, dvadesetak metara dalje.
    A na b92 idu reklame nekog udruženja, ili projetka. Sajt im je u izradi ecotopia.rs I na Beogradu 202 ide neka akcija, ali slaba vajda od toga. Mada, makar se priča.

  7. Škrabalice, gledala sam neke emisije koje govore da se čak ni planine nisu očuvale, tj. da su npr. Himalaji ugroženi bocama kiseonika koje alpinisti, osvajajući Mont Everest, ostavljaju sa sobom. Čovek se mnogo rasprostranio i voli da se širi.
    I dobro je da se o tome priča. To ne znači da će doći do poboljšanja, ali makar postoji i mala šansa da se nešto promeni.

  8. Ne razumem neke ljude,zasto da ljudi ne prave kuce pored save ako imaju dozvole.Pa sve naseobine sveta su nikle na rekama i pored vode..ljubomora i zavist su cudo…

  9. Mikice, da zaista su zavist i ljubomora vrlo ružne osobine, to se slažem. Mada, ovde o njima nije reč, već o primitivizmu. Sve te naseobine sveta koje si spomenuo jesu nastale pored vode, ali koristeći prirodu i čuvajući je, a ne iscrpljujući je. Kućice su dobrodošle, ali samo ako vlasnici istih umeju normalno da se ponašaju, a u najvećem broju slučajeva to se ovde ne praktikuje, čast izuzecima. Ako neko ima dozvolu, to ne znači da treba da se ponaša kako mu se hoće.

  10. Ma da. Podmitio sam Žileta i Peru i dobio dozvolu na 99 godina. Kakva pravda! Pretpostavljam da isti imaju „dozvolu“ i za struju koju obilato koriste? Ili „dozvolu“ da bahato voze 60-70 na sat pored biciklista i pešaka? Ili da im dopremaju šut i zemlju kamioni iznad 3t po nasipu koji će se uskoro urušiti na nekim mestima?

    To je nekad bila gusta šuma, zona vodoprivrede, zabranjeno za sva vozila osim za ove iz vodovoda. Sada se tamo šepure sve sami ekolozi, ljubitelji reka i prirode, mladi neimari koji pokušavaju da naprave replike kuća slične onima u Kaluđerici.

  11. Drago mi je kad pročitam da ima ljudi sličinih meni, mom mužu, mojim roditeljima…

    Sećam se šetnji sa svojom bakom kada sestri i meni da po bombonu i onda pošto na vidiku nema nikakve korpe za otpatke uzme omote od tih bombona, stavi ih u svoju tašnu pri tom nam objašnjavajući kako nije lepo bacati smeće okolo, a kad dođem kući sve što je za bacanje povadi iz tašne i baci u kantu.

    Moj muž kad ode na pecanje prvo očisti svo smeće na koje naiđe, onda sve što upeca vrati u reku i nema srećnijeg od njega – ne moram da napominjem da uglavnom nailazi na čuđenje drugih pecaroša koji se tu zateknu…

    Kad pogledam oko sebe, pitam se GDE će on sutra našeg sina da vodi na pecanje?!?

  12. Draga Takki, imala si sreće što si rođena u porodici koja ume da ceni svoju okolinu i još jednom se pokazuje da vaspitanje mnogo utiče na stepen ekološke svesti. Ukoliko toga nema, a ni škola na tome ne radi, niti čovek s vremenom sam ne dođe do nekog boljeg zaključka, on sigurno izrasta u osobu potpuno lišenu pravih vrednosti. Na kraju krajeva, koliko puta sam videla da iz skupocenog i čistog automobila izleće đubre, koliko do detalja picnutih majki imamo u komšiluku koju decu izvedu ispred zgrade, opušteno sede okružene kesama, konzervama, papirima i veselo čavrljaju sa drugaricama, dok im se deca igraju u đubretu. Ne smeta im, očigledno.
    Nama ostaje da učimo svoju decu šta je ispravno, i da verujemo da će i na nekom većem, sveobuhvatnijem nivou doći do nekog pomaka. 🙂

Одговори

Ваша имејл адреса неће бити објављена. Неопходна поља су означена *