Kišobrani na modnoj pisti

Jutros se nebo spustilo tako nisko, da mi se činilo da bih ga mogla dohvatiti i samo jednim lenjim, jutarnjim skokom. Po takvom danu svaki zvuk je unapred ugušen dobovanjem kiše, udaranjem kiše, šibanjem kiše, vodom koja se sliva, leti, raspršuje. Ali pomisao na gumene čizmice i kišobran koji se neumorno vrti i svojim šarenilom seče sivilo, izbacuje nas iz kuće.
Revija dečjih kišobrana

Ispred lifta pozdravlja nas stari, izanđali kišobran koji je tokom svog života s vremenom izgubio i boju i oblik, i kaže nam da je napolju pasje vreme. Vidimo da imamo posla sa jednim umornim kišobranom, pa uz osmeh klimnemo glavama na ovom pozdravu za dobar dan i istrčavamo koliko nas naše bešumne čizmice nose. Sudaramo se sa ciklama kišobrančićem na tufne, koji je trkom doskakutao do prolaza, da malo predahne, dok se ponovo, na bakin užas, ne uputi u avanturu zvanu u-kuću-ne-ulazim-dok-ne-budem-mokra-do-gaća! A mi biramo najveću baru, koja za nekoliko minuta i iz mog ugla izrasta u jezero. Ne mogu ni da zamislim kako to izgleda iz Sunčicinog ugla. U stvari – mogu. Čučnem pored nje, zajedno se šćućurimo pod kišobran, gledamo visoko, tamo gde se susreću žice i odlučujemo da ćutimo. Ne znam koliko često to radite, ali ovaj ugao, kada su vaše oči u nivou sa detetovim, čini vas tako zaštićenim, i radosnim zbog sveta koji sada zbog svog novog formata prikazuje neke nove stvari. Elem, ćutimo tako, pripijenih hradnih obraščića, i slušamo kišu kako u nejednakim kapima doleće i kotrplja se tik iznad nas. Sunčica se smeje, i zatvara oči. Naučila sam da je pratim, pa i ja žmurim sa njom. Nemate pojma šta se sve vidi zatvorenih očiju.

Dok putujemo do vrtića, oko nas se smenjuju kišobrani. Veliki, čvrsti, obli, uobraženi, sa prepoznatljivim zaštitnim znakom neke velike njuške iz sveta mode, koji svojim stavom i obimom natkriva sve ostale, i često ne preza da nezaštićenog prolaznika opauči po glavi svojim skupim obodom. Onaj neposlušni koji se zatvara kada se čovek najmanje nada, i plaši svog vlasnika, usput mu uskraćujući vidik. A ponekad i dostojanstvo. Kišobran koji u nesrećnoj pozi, posramljen, gviri iz kante za đubre, dok mu žice štrče na sve strane, a psuju ga svi, i njega i njegovo kinesko poreklo, od nesrećnog, sada bivšeg gazde, do onih kojima je sprečen pristup kanti. Meni ga je nešto žao. Pa šta sad, nisu suđenice prema svima bile blagonaklone.

Hipsterski, izrađeni od organskih materijala, do sada neviđeni, samo svoji, sa brkovima i natpisima o slobodi i originalnosti. Mali, moderni, praktični, uvek na sve spremni, u jednom potezu na svojoj visini zadatka, ponosno iskaču iz ženske torbice. Strogi, uspravni i beskompromisni crni, muški, klasični, koji da mogu, mirisali bi na kolonjsku vodu. Šik, koji lebde dok se kreću svojim vijugavim putanjama, šareni i drečavi, neuhvatljivi, sigurni u sebe, ne mareći što skreću poglede i što mnogi puhću u mišljenju da je to stvarno neozbiljno od jedne tako ozbiljne naprave kao što je zaštita od vremenske nepogode. Providni, koje ništa ne može iznenaditi. Oni koji stoje naopačke, buntovni zbog toga što nikako da ih odlože u zasluženu penziju. Njihove žice su izvrnute nagore, a tkanina landara na vetru. Niko ne zna kako uspevaju da rade svoj posao.

Veliki, svedeni, toplih boja, koji se kreće sigurnom putanjom, pravolinijski i lagano, i koji natrkriljuje jedan mali, koji zuji levo-desno, gore-dole, nesigurno i brzo, pada na zemlju, ponovo se podiže, kmeči, pa se smeje. Taj mali je uvek pun boja, osmeha. I ogrebotina.
Kišobrani muški i ženski, koji se stidljivo okrznu u prolazu i pritom zašušte od miline. Kišobrani koji stoje krivo i love vetar. I oni detinjasti, koji se okreću oslonjeni na rame, prskaju iovako isprskane pešake, ostavljajući glavu koju je trebalo da čuvaju mokrom, dok toj ludoj glavi to uopšte ne smeta.
Kišobrani svakakvi.

Mnogo nam je vremena trebalo dok nismo stigle u vrtić. Vaspitač nas je, već dobro poznajući naše navike, odmah poslao na presvlačenje. Jer ima kiša kojima ništa ne mogu ni gumene čizme, ni svi kišobrani ovoga sveta. Stavili smo naše mokre kuce, kolačiće i srca sa kišne opreme na sušenje, gde su im se pridružili i drugi, čitavo carstvo šašavih motiva.
Koliko je danas samo kiše palo! I koliko se dece radovalo. I ja sam bila među njima.

3 oдговора на “Kišobrani na modnoj pisti

  1. Čudne ste vas dve ptičice, cvrkućete čak i po kiši. Sve u ritmu iste. 🙂
    Divna kišobranska pričica. 🙂

    Nama su ovde kišobrani besmisleni. Kada se kiša spusti, a spusti se skoro svaki dan na sat i koji minut duže, nijedan kišobran te od tolike vode ne bi zaštitio. A i od čega da se ovde štitiš, kada je napalju čak i dok kiša tabana 30 stepeni, a sva voda momentalno isparava? Pa ćeš, ako ne od kiše onda od znoja, vrlo brzo biti mokar.
    A ja baš volim da me okupa ta krupna singapurska kiša. I da bosonoga tabanam po toplim baricama. 🙂

  2. Na 30 stepeni ja bih samo izašla na kišu da se istuširam. :)) Inače, kišobrane uvek nekako zaboravljam, meni ne smeta da pokisnem. Ne smeta ni Sunčici, ali sa kišobranom je zanimljivije. 😀
    Da sam ja tu gde ste vi, eventualno bi me japanke videle!

  3. Jao, pa da znaš kako sam prvo pomislila, posle čitanja, kako bi moja priča o kišobranima bila totalno drugačija. 😀 😀
    Bila bi to priča o mojim kišobranima, a ne kišobranima u prolazu.Imala sam ih samo 2 u životu, jer in ne gubim i ne zaboravljam. Prvi je bio ljubičasto-zeleni sa neverovatnim paternom sa lišćem i služio me je dobrih 7-8 godina dok nije počeo da propušta.
    Zamenio ga je žuti, da mi glumi sunce po kišnom danu. Taj je trajao dok se nismo odselili za Singapur. Poklonila sam ga mojima 😉
    Ja sam toliko bila opsednuta savršenošću ta dva, da druge kišobrane nisam ni primećivala 😀 😀 Kako sam samozadovoljna, božeee :)))) U svakom slučaju tvoja priča je kišobranima dala totalno novu dimenziju.

Одговори

Ваша имејл адреса неће бити објављена. Неопходна поља су означена *