Kad smo bili mali korinđaši

Nikada se nisam razumela u verske praznike, ali se rado sećam kako smo ih kao klinci proslavljali. I uvek sam volela taj period od ulaska u novu godinu do otprilike polovine januara, kada su uglavnom svi bili kod kuće, kada sam mogla da spavam koliko hoću, da gledam dečje filmove, dočekujem goste, posebno se radujući svojim vršnjacima, jedem kolača koliko želim, i da idem kod bake i deke na selo, gde vlada topla, vesela zimsko-praznična atmosfera.

Znala sam da je Badnje veče po tome što je mama tada obično punila poslužavnike orasima, lešnicima, suvim smokvama, šljivama, bombonama, čokoladicama i ostalim đakonijama. Sa ulice se već moglo čuti komešanje dece koja su svoj svečani, porodični obrok uspela brzo da otaljaju, kako bi što pre izašli napolje, a ja sam cupkala, čekajući svoju večeru, nakon koje sam znala da slobodno mogu da zgrabim unapred uredno pripremljenu i marljivo biranu kesu za posao koji to veče treba da obavim. O da, izbor torbe bio je važan, a trebalo je napraviti i strateški plan koje kuće i kada obići, da bi se prikupio što vredniji plen. U tu svrhu pažljivo smo odabirali i odeću, da nas hladnoća ne bi kojim slučajem naterala da se ranije vratimo kući. Ako bismo imali sreće da te večeri pada sneg, sanke su nam bile dodatna pomoć, ali i zabava. Spremali smo se za korinđanje!

Večeras me je mama zvala da mi kaže kako je imala male posetioce. Ali, samo tu jednu grupicu već poznatih dečaka iz komšiluka. Spremila je za njih poklone, koji su u ovom slučaju bili više poput paketića za Novu godinu, ali tacna sa darovima ostala je skoro netaknuta, jer posle njih nije više došao niko. Baš se pitam da li su oni pred vratima otpevali pesmicu koju smo mi sa takvim žarom, kao da su od stila pevanja zavisili i pokloni, pevali:

Ja sam mali Pera
Ujela me kera
Za nogu, za ruku
Daj mi gazda jabuku!

Tačno smo znali šta smo od koga mogli da očekujemo i s vremenom smo naučili na čija vrata treba da zakucamo, a koja da zaobilazimo. Neke kuće smo obilazili ne zbog poklona – jabuka i par oraha bilo nam je dosta – već zbog domaćina ili domaćice koji su se uvek šalili sa nama ili bi napravili neki dobar trik da nas zabave. Neke smo zaobilazili jer su nas tamo neprijatno ili mrzovoljno dočekivali, a najviše su nas nervirali oni za koje smo po onom umornom plavičastom svetlu sa tevea znali da su kod kuće, a neće da nam otvore. Mislili smo, kakvi su to nevaljalci. Čak smo ih i kasnije, tokom godine, izbegavali na ulici. Deca ne vole kada se osećaju izdano. A trkali smo se ko će pre da stigne do onih imućnijih kuća, gde bismo dobijali ekskluzivnije poklone, poput narandži i čokolada. Pred njihovim vratima svi smo bili anđelčići, popravljali smo odeću, stajali u red kao pod konac i utanjivali glasiće.

Naravno, nije sve u poklonima, oni su samo sitnice zbog kojih smo se radovali, jer smo utiske kod kuće slagali sladeći se zašećerenim smokvama. Usput smo se smejali, gurkali, pričali, planirali, hvalili se, durili se, obećavali, pevali… Bilo je živosti i sreće u našem malom naselju. Za nas, decu, korinđanje nije bio samo jedan u nizu običaja, Korinđanje je bilo praznik.

Nadam se da se ovaj običaj negde u manjim vojvođanskim mestima zadržao, jer to deci donosi sreću. U urbanim naseljima nikada nije ni bio popularan, a u mom malom prigradskom naselju se skoro potpuno izgubio. Šteta. Da ga je makar zamenilo nešto kvalitetnije i smislenije od bacanja petardi koje liče na granate. Mada, teško je zameniti mnogo vesele dece na ulicama i po dvorištima. E, to je bio pravi dečji dar!

Slavi se i danas, slava je mnogo, praznuje se, kupuju se pokloni, troši se, prejeda se, klanja se, uzima se, daje se. Što se mene tiče, računaju se samo dani u kojima sve ovo nadvlada prijatna atmosfera, uz opuštenost, iskrenost i osmehe. U to ime, neka žive praznici!

9 oдговора на “Kad smo bili mali korinđaši

  1. Srecna nova godina!
    Nekako proustih postove, pa da ih sada ujedinim 🙂
    Budite, sretni i vesli i zdravi i lepi, ne samo u ovoj nego i u svim narednim godinama. Suncica je preslatka, onako od srca nasmejana na slikama. Sija, malo sunce 🙂
    A bogami, sijaju i mama i tata 🙂

    Nekako citajuci ovaj post o tvom secanju na Bozic, prodje mi kroz glavu misao: zamisli neku Milicu za dvadesetak godina gde bloguje o svojim bozicnjim secanjima: … eh, kad se prisetim svih onih petardi dok smo se jurcali oko solitera, a vidi ovo danas… Pretpostavljam da su svakom svoje uspomene, tople i magicne, bez obzira kako onima spolja izgleda. Tj. ko zna za cim ce oni patiti 🙂

  2. Marice, sramota mi je što ti tek sada odgovaram, izvini. Puno ti hvala na lepim rečima i željama! Samo da znaš da, iako ne stižem da ostavljam komentare, s vremena na vreme dođem kod vas i pročitam po koji tekst sa vašeg putovanja. Za mene je to prava egzotika! I slike su ODLIČNE!
    A te petarde su skroz marginalna stvar, nego sam bila isprovocirana i bezveze se moja frustracija prenela i na tekst. Ove godine su bile vrlo popularne neke petarde poput granata. Petarda posle koje se svi u kući probudimo, a na kolima se popale alarmi!

    Dafe, pričaćeš mi naširoko. :*

    Nadice, neka žive! 😀

  3. Ја сам мали коринђаш,
    дај ми газда шта имаш,
    вина, ракије,
    Божић је пред капијом
    ако нећеш ништа дати,
    ја ћу Божић отерати!

  4. Ja sam mali korinđaš,
    daj mi gazda šta imaš,
    koji evro, koju marku
    ili koju hiljadarku.

    Ja sam mala Kata,
    otvor’te mi vrata,
    ja vam želim mnogo sreće i najlepše Badnje veče.

    Ja sam mali korinđaš,
    daj gazda šta imaš
    ili soka ili mleka,
    pred kapijom Božić čeka.

Одговори

Ваша имејл адреса неће бити објављена. Неопходна поља су означена *