Godinu dana cvrkutanja

Prvi rođendan blogaOtvaranje sopstvenog bloga bila je jedna od mojih željica za prošlu godinu, i ona koja mi se najpre ostvarila. Porive za pokretanje bloga još tada sam oblikovala u odeljku O Cvrkutanju i te prvonastale rubrike su nešto što ne nameravam da prepravljam, ma koliko se moje misli i ideje menjale i nadograđivale, jer mislim da je vrlo bitno da uvek pred sobom imamo i podsećanje na ono od čega smo krenuli. Jedino tako možemo imati uvid u to dokle smo u svojim težnjama stigli.

Koncept čvrsto stoji kao temelj svake ideje i on uvek ostaje isti. Međutim, ono što se gradi na tom temelju sklono je stalnim transformacijama, eksperimentima, preinačavanjima, posebno onda kada se gradi individualno, jer svako od nas ponaosob je sklon promenama. Pisanje je ono u čemu su te promene najizrazitije.

Početkom novembra krenula sam na Kurs kreativnog pisanja, koji se na mom fakultetu za studente završne godine i apsolvente održava svake godine, a vodi ga naš profesor, domaći pisac i kritičar Mihajlo Pantić. S obzirom da nam je do završetka kursa nažalost ostalo još svega par časova, već mogu da donesem neki svoj krajnji utisak o svemu tome. Od kursa nisam dobila ono što sam očekivala, jer nisam ni imala sprecijalna očekivanja. Nisam mislila da ću po njegovom završetku postati pisac. Nisam mislila da ću dobiti pohvale ili pokude, niti da ću dobiti čvrsto sačinjena pravila i recepte za uspešno pisanje. Ali dobila sam nešto još vrednije, ono što me je na pravi način podstaklo ne da pišem, već da o pisanju razmišljam.

Možda će vam zvučati neobično, ali nekoliko časova bavili smo se samo davanjem odgovora na pitanja Šta pišemo, Zašto pišemo i Odakle pišemo. Tri pitanja od kojih se nakon nekoliko meseci u mojoj glavi stvorila čitava bujica misli, ideja, slika, onoga što sutra može da čini dobar tekst, u krajnjoj meri dobru priču. Kada kažem dobro, ne mislim da je to nešto vrhunski kvalitetno ili vredno svake pažnje, već mislim da je sastavljeno sa najvećom pažnjom, detaljno i sa razumevanjem.

Tri gorenavedena pitanja otvorila su mi niz razmišljanja ne samo o pisanju, već o promatranju sveta i njegove prirode, ali i o razumevanju mene same i sopstvene prirode. Za ovih par meseci nisam napisala gotovo ništa van bloga. Ali sam svašta shvatila i sada na pravi način i sa malo muke mogu da znam kada je rečenica koja se rodi u meni prava, a kada ne predstavlja ništa. Takođe, ne plašim se da probam i ne bojim se da osećam. Sve što je u meni mogu da otelotvorim. Ili da makar budem blizu toga.

Odgovore na magična tri pitanja ovde neću dati, jer su i suviše opširna. Ono što mi je za Cvrkutanje najvažnije je da pišem kada imam vremena za sebe, pišem iz deteta u sebi, za stvaranje ljubavi, i za vas, kojima sve ovo nešto znači. Na Cvrkutanju možete pratiti kako rastem i dokle sam stigla. I da mi pomognete da idem dalje.

Hvala vam što me pratite i time mi dajete podršku. Samo tako sve ovo ima smisla.

16 oдговора на “Godinu dana cvrkutanja

  1. Cestitam godisnjicu.
    Po tvojim tekstovima vidi se da studiras knjizevnost. Recenice su ti jasne i dobro osmisljene (kako bih ja rekao) 😉

    Uf, kako sam ja poceo da pisem blog, to je cisto iz dosade, pa sam se navukao.

  2. Ivane, zar ti ovolicni komentar da mi ostaviš? Ja natakla naočari, smestila se udobno, sklonila se na sigurno mesto, a ono tri rečenice?!? Ozbiljno ti kažem, volim tvoje komentare, interesantno mi je kako ti nešto otvori čitav sistem novih razmišljanja. Eto, da se sledeći put ne opterećuješ oko toga. Vidiš da ima mesta za sve! 😉
    Inače, dosada ponekad je super stvar.

  3. E-kujna, polako, imam ja dosta da tabanam do prve knjige, ako uopšte uspem da dotabanam. :)) Videćemo kuda će me staze povesti. Najbitnije je da sam sada ovde. 😀

  4. Znam nekoliko ljudi koji su se zahvaljujuci blogu vratili pisanju, ili pocheli da pishu…

    Mogu samo da ti prenesem savet koji mi je dao jedan veliki novinar i ne samo novinar…: „Makar sati bili potrebni, makar iza tebe bila neprospavana noc, najzadovoljniji cesh biti kada nadjesh onu jednu pravu rech! Jer nekad samo ta jedna rech moze da da sasvim novo znachenje tekstu.“

    To se naravno ne odnosi samo na novinske chlanke, vec na sve sho neko voli da pishe. Tek kada je svaka rech na svom mestu, tad je tekst gotov i potpun. A tvoji su bash takvi! Srecan rockas, samo nastavi ovako! :))

  5. eh, ja sam bas htela da cujem odgovore na magicna tri pitanja…
    posto ih sebi nikad nisam postavila
    da sad ne pisem romane kao ivan ( a mogla bih) cestitam godisnjicu bloga i moram da ti kazem da si nasla idealan naziv za domen
    i da svaki put kad zelim da procitam, umorna od svog dark razmisljanja, nesto ruzicasto i pozitivno, dodjem ovde

  6. GilGo, hvala ti. A baš i jesam takav frik o kakvima je pričao tvoj prijatelj novinar, da sve mora biti na svom mestu. Ako za nešto osećam da nije ispalo onako kako sam zamislila, to ili ode u kantu za đubre (iliti recycle bin) ili se prepravlja dok ne liči na nešto. Zato sam spora i ponekad me nema dugo. Ali nekako ne vidim smisao u tome da se samo javim, tek reda radi. Srpski rečeno, picajzla. :)))

    Laluve, eh, kada bi znala koliko mi znači i tvoj, i tuđi komentari. Lepo je meni da pišem, ali tek uz druge mogu bolje da sagledam taj rad, jer vidim kakav on utisak ostavlja i kako se na njega reaguje. Naravno, pored mog utiska.
    Da mogu tako lako i sa malo reči da dam odgovore na ta tri pitanja, to bih svakako i uradila. Ali ona imaju najbolji efekat kada odgovore daje više ljudi istovremeno, jer onda aktivnije razmišljaš i o sebi. A za to treba prostora i vremena više nego što mi ovaj blog dozvoljava. 🙂

  7. Čestitam. 😀 Slušam Charlotte sometimes ovde sa tvog bloga i razmišljam koliko je samo tako lepih i kvalitetnih tekstova napisano, a da na njih nije dovoljno obraćeno pažnje. Tvoj blog pratim već neko vreme, ali nekako nikada ne stignem da se zadržim dovoljno dugo, da bih pročitala sve što bih htela. 🙂
    Kada naletim na blog koji mi se sviđa, onda obično pročešljam arhivu i uvek se radujem kada je autor bloga počeo skoro da piše, jer onda mogu sve da pročitam i da nastavim da pratim. To kod tvog bloga možda neću uspeti, ali ima dana. 😀
    Pitanja koja si postavila su vrlo zanimljiva, razmisliću o njima i odgovorima koje bih mogla sebi da dam.

  8. Ivane, zar ti ovolicni komentar da mi ostaviš? Ja natakla naocari, smestila se udobno, sklonila se na sigurno mesto, a ono tri recenice?!? Ozbiljno ti kažem, volim tvoje komentare, interesantno mi je kako ti nešto otvori citav sistem novih razmišljanja. Eto, da se sledeci put ne opterecuješ oko toga. Vidiš da ima mesta za sve!
    Inace, dosada ponekad je super stvar.

    Dobih prekor pre neki dan da svoje izlaganje u komentarima svedem na min. nekoliko recenica. Ali sta da radim kad ne mogu da kazem super a da to super ne objasnim i razlozim zasto je super. Takav sam, sta mogu. Zasto je moj komentar bio mali, pa… verovatno zato sto nisam imao sta pametno da kazem (kao da u sustini ja pametno nesto i kazem). Ne pratim mnogo blog-ova svega 10-tak i te blogove koje citam zaista volim da autora dozivim kroz njegove reci, prepustim se onome sto je hteo reci i ako treba da iz njegovih recenica izvlacim sto vise je moguce informacija. U sustini ne volim da citam prvu i poslednju recenicu teksta ili da ne procitam i onda ostavim komentar super je ili odlicno je. Zato i citam samo one blogove koji su mi interesantni i cija sadrzina meni kao citaocu odgovara.

    Inace vidim neko me vec prozvao u komentaru da ja pisem romane umesto komentara 😉 hehehee

  9. Ma dobro, Ivane, svako je jedinka za sebe, ljudi drugačije pišu komentare, drugačije vode svoje blogove i drugačije čitaju tuđe. Najbitnije je da ima za svakog po nešto, pa ko se gde nađe. Tako je svuda, zašto ne bi bilo i ovde. 🙂

  10. čestitam godišnjicu 🙂 i želim ti još mnogo godišnjica, da nikada ne prestaneš pisati.

    možda je bolje prvo o pisanju razmišljati, pa tek onda zapisivati? izvajati reči u glavi, pa ih posle toga prezentovati javnosti? (uslovno rečeno)

    i još nešto: Mihajlo Pantić je još živ?!? :mrgreen: LOL
    ne znam zbog čega sam mislila da je u grupi odavno pokojnih kritičara . . . verovatno jer je pisao o baroknoj književnosti, a ona mi se čini tako daleka i stara :)))

  11. Advokatice, samo zapisivanje nečega i jeste krajnji proizvod procesa pisanja, koje počinje mnogo ranije i koje je vrlo naporno. Ovo mnogi tvrde, a ja se, makar za sada, sa time slažem.

    Mihajlo ne samo što je živ, već je i vrlo živahan! :)) To je čovek pun akcije i profesor kakav se samo poželeti može, koga možeš da pitaš za bilo kakvu nedoumicu i sa kojim ljudski možeš da popričaš.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *