Gde je nestao naš čika Gandi?

Šetajući svakodnevno na keju pored Save, često se obradujem ponekoj, sada ne tako retkoj novini – tek posađenom drvetu, osveženim klupicama, novopristiglim pticama… Nažalost, desi se i da me glupost i vandalizam ponovo, ma uvek iznova, iznenade, kao na primer kada sam nedavno ugledala da spomeniku Gandiju ne nedostaje tabla sa natpisom, kao što je jedared bio slučaj, već nedostaje – sam Gandi! Dakle, ostali su postolje, metalni šrafovi i betonska konstrukcija sa koje je brutalno iščupana glava, a da sve bude još bizarnije, ispod tog tužnog mesta gde je do skora stajalo kulturno i za nekoga duhovno dobro ostao je natpis: Nenasilje je suština svih religija. Kakva ironija! Pitam se samo gde je Gandi završio. Srećom pa se pametnice nisu dosetile da ponesu i table sa natpisima, jer je uostalom na njima sva suština. Ona koju su oni svakako promašili.

E, tu drugu tablu sam tek danas primetila. Ona je cela i lepa i kaže:

Ovo mi od tada ne izbija iz glave. Sve ono o čemu se naširoko i mnogo piše, od popularističkih tekstova u časopisima, preko bestselera, helt end velnes brošura, pa do duhovnih knjiga, a što ukratko može da se svede pod Brigu o sebi i Živeti u sadašnjem trenutku, ovde je sažeto u jednu genijalnu misao, ekološku, humanističku, altruističku, i tako istinitu. Toliko sam joj se obradovala, da mi je došlo da poljubim čika Gandija, što bih sigurno i uradila, samo da ga neko nije odneo.

A to me podseti i na Crnjanskog. Ako bi me neko ikada pitao kojoj religiji sam naklonjena (mada, takva pitanja se ne postavljaju, osim kada se vrši popis stanovništva), rekla bih, kao što je u Dnevniku o Čarnojeviću, inače jednom od mojih omiljenih romana, Petar Rajić rekao: Ja sam sumatraista. A evo šta pod tim mislim. Slede reči od koje se svaki put naježim.

Sve što su činili tvrdio je da negde, daleko, na jednom ostrvu ostavlja traga. A kada bi joj rekao, da sada od njenog strasnog osmeha dobija jedna crvena biljka na ostrvu Sejlonu snage da se otvori, ona bi se zagledala u daljinu. Ona nije verovala da sva naša dela utiču tako daleko, i da je naša moć tako beskrajna. A on je verovao još samo to.

Da, verujem da sve što kažemo, uradimo, makar pomislimo, sve to utiče na nas, ali preko nas na druge, počevši od onih sa kojima delimo lični prostor, ljude koje srećemo samo u prolazu, preko živih i neživih stvari koje vidimo i dotaknemo, da sva ta energija kruži, prenosi se, pa i putuje, i da sve utiče jedno na drugo. Jednom rečju, naša odgovornost za sebe i druge je velika, ali više od toga da to stvori strah i obavezu, to stvara olakšanje i lepotu življenja. Vaš osmeh nije mali i neprimetan, kao ni vaš dodir, i možda samo to što ste danas umesto sivog mantila obukli jaknicu na raznobojne tufne. Isto kao što gruba reč, zajedljivost, otupelost na lepotu može da zaboli, da iscrpi, da osiromaši svet. A mir… Neverovatno je kolika moć leži u nečemu tako blagom i naizgled pasivnom. Meni je iščezli Gandi ukazao na jednu grešku u koracima: Vlastiti mir nije nešto čemu treba težiti, ono što treba graditi, nije cilj ka kom idemo. Mir predstavlja startnu poziciju.

Pa da vidimo… čime ćemo danas ulepštati svet?