Pričao mi je kako je čitao o novom dostignuću svetskih psihologa – da bi čovek neometano funkcionisao i bio srećan potrebno mu je najmanje tri minuta dodira dnevno. Naravno, u to ne ulaze usputna češanja u hodniku, gurkanja u prevozu, pa ni rukovanje sa onima kojima ruku radi forme moramo pružiti, jer ne smemo da iskliznemo iz opšteprihvaćene norme i onoga što se od nas očekuje.
Naučnici su samo pokušali da izračunaju ono što negde svi mi dobro znamo, samo smo možda na to zaboravili ili smo sticajem raznih okolnosti postali uplašeni – dodir je najprisniji kontakt sa čovekom, bio to poznanik, prijatelj, rođak, dečko, muž, naš sapatnik ili neko kome je u datoj životnoj situaciji zagrljaj jedino utočište, makar to bila osoba koju prvi put u životu vidimo.
Ima već par godina kako sam čula da je i u naše krajeve stigla sada već svetski poznata kampanja Free Hugs (Zagrljaj za džabaka). „Bože, kakva glupost… šta sve ljudi neće smisliti!“, pomislila sam, verovatno kao i većina onih koji misle da „nema šta oni da se petljaju sa tamo nekim nepoznatim prolaznicima“. Nije prošlo mnogo nakon što sam se sa svojim kolegama i koleginicama sa fakulteta obrela u Novom Sadu, na jednoj kulturnoj vikend-turi. Proleće se budilo, sunce je raspaljivalo naše tek probuđene hormone, a drugarica mi se žalila kako nikako da naiđe onaj pravi. „Ma ne mora biti ni pravi, neka naleti neko normalan, neko sa kojim bi mogla da se ljubim i ‘vatam na klupi u parku, makar to. “ Nije ni sanjala da će joj se želja tako brzo ostvariti! Tip u majci sa natpisom WANT A FREE HUG? joj je prišao sa leđa i pitao je može li da je zagrli. Umesto odgovora je raširila ruke koliko je mogla i bacila se na njega, a palo je i razmenjivanje brojeva. Ta drugarica je uskoro imala i više od tri minuta dnevno.
Nije to bila njegova zloupotreba položaja, nego su se suđaje tako dogovorile. Njegov kolega je zagrlio mene, i to bez pitanja, nakon čega se moje prvobitno mišljenje u trenutku preokrenulo i kroz kez sam prozborila: „Pa dobro, slatko je sve to… Bolje je i da se grlimo, nego da se na ulici popreko gledamo!“ I to ja, koja sa zagrljajima nije u deficitu.
Ipak, nije čudno što se rodila ovakva akcija. Potreba ljudi za kontaktom, dodirom, za neposrednim „čitanjem“ drugoga, pronalazi svoje puteve da se iskaže. Počevši od štampanih medija, preko mejl servisa, fejsbukova i njima sličnim sistemima, kao i forumima, zagrljaji se dele šakom i kapom. Možda tu i najviše, jer je danas izgleda krajnje nemoderno nekoga uživo zagrliti, ili se to se često tumači kao neumereno, neumesto, kao neka posebna, ne daj bože perverzna naklonost toj osobi. Sličice su način da se ono što u stvarnosti ne postoji nadomesti. Grlimo se na sve strane, a negde duboko ostajemo usamljeni, jer zadržimo svoju ruku uvek kada se sa tom osobom vidimo uživo. „Ma, trulo je… Izgledaće da sam slaba… Ni ona mene nikada ne grli!… Tu mu je devojka, treba da pomisli da se primam na njega!… Jeste da mi je mnogo draga, ali to je mamina prijateljica, a ne moja, ko sam ja da je grlim!…“ Najgora kombinacija je kada i suprotna strana misli isto. Duplo golo.
Elem, priznajem da je spontanost nešto što mi je urođeno i u najvećem broju slučajeva se pokazuje kao pozitivna osobina. Još kao mala pipala sam sve što bi mi se učinilo zanimljivim. Od životinja, hrane, nepoznatih predmeta, pa do cveća i… drveća! Na kraju krajeva, tako je i nastao ovaj moj tekst. Nakon što smo završili večerašnji džoging, seli smo na klupicu da odmorimo, uz grljenje, naravno. Još malo sam trčkarala oko klupice, zaustavljajući se, kada mi je pogled skrenulo jedno sveže olistalo drvo. I uradila sam ono što sam tako često praktikovala kao mala – celim rukama sam ga obuhvatila i naslonila glavu na njegovu toplu i mekanu koru. Ivan se smejao govoreći da sam ja možda neki potomak Indijanaca, koji su verovali da u dodiru sa drvetom pažljivom i iskrenom „grljaču“ ono prenosi neverovatnu energiju. Nečega tu sigurno ima, jer sam se posle toga osetila bolje. Možda je za one kruće osobe drvo odličan početak, jer nema straha od povređivanja emocija.
Bilo kako bilo, mi smo ipak socijalna bića i svi se prijatnije osećamo ako pored verbalnog imamo i makar neki fizički kontakt sa drugima. Sa nekim ćemo se samo rukovati, nekoga potapšati po ramenu ili ga toplinom svojih ruku zaštititi, nekome ćemo pružiti ruku za pomoć, nekoga bratski zagrliti. A poneki zagrljaj će iz vertikalnog preći u horizontalan položaj. Jer… dodir uvek donosi ljubav.
Zadovoljstvo mi je da te čitam 😉
Anjice, to znači da sam ti nedostajala? 😉 I meni je zadovoljstvo da te vidim, makar ovako.
Ljubim te!
mi mi mimi mi mi mimi mi mi mi mii mimi mi mi mi 🙂
ovaj tekst je ipak lepši za ponedeljak!
Pravi tekst za lijep pocetak sedmice 🙂
I slazem se sa ovim sto pises, fascinatno (a istovremeno i uzasno) je koliko se plasimo da se iskazemo, kako uvijek nesto kalkulisemo i razmisljamo sta druga strana misli. Kao u onoj grafici Pol Klea, dva covjeka se klanjaju jedan drugom jer obojica misle da je ovaj drugi na visem polozaju. Ovo naravno ima i politicku konotaciju, ali nekako me na to asociralo. Ne radimo ono sto zelimo i mislimo, uvijek se uvijamo, imamo zadnje namjere i sta sve ne.
u pravu si Mizzi…i ja sam to procitao, kao i istrazivanje koje je pokazalo da je potrebno dnevno razmeniti 500 reci da bi se izbegla depresija.
Ja licno znam, da mi cesto nedostaju zagrljaji, onako cisto zato sto zelis da osetis neciju put.
Pero, vidim ja da si raspevan od ranog jutra. Ako, tako i treba! Da ti cela nedelja bude lepa kao njen početak.
S, kud će nas naš mozak odvesti, a? Super je on, ali sa njim treba pažljivo. 😉
Dafe, pitam se ko mi je ovo sve pričao, a ti se malo priseti. 😛 A sada brzo u potragu za zagrljajima! 😀
Ja najvise od svega uzivam kada nekoga zagrlim, i ona/on se skroz zbune, zacrvene i krenu da se smese 🙂
A to se desava stalno kada sam spontana s nespontanima :))))
Hehe, Marice… E, to je stvarno slatko! 😀 Svako normalan bi se tome obradovao!
Secam se tih zagrljaja po centru 🙂 Interesantno mada mi nikad ne bi palo da ih iskoristim, mozda zato sto sam u to vreme, kao i ti, imala puno zagrljaja na dohvat ruke. Sada vec, svaki se ceni posebno i vredi mnogo vise…
MENI TREBA ZAAAAGRLJAAAAAAAJ!!!
Elektrokujno, ne brini, možda i u Moskvu stigne ova kampanja, ako već nije. Nemoj je propustiti. 🙂
Dafe, i šta ćemo onda, a? 😉 Ih, još da uvedemo na Cvrkutanje smajlije raznih vrsta, pa da ubacimo i zagrljaj. Do viđenja… 🙂
Dobra fora da startujesh neku devojku s takvim natpisom na majici! :))
GilGal, a da probaš pa javiš utiske? 😀
Shto da ne! 😀
hugs! 😀
volim taj pozdrav!
Prosto mi dođe da te zagrlim 😆
Ajd, ajd, dok je besplatno. :)))