Yassas!

Kajaci kod NotosaProđoše dve nedelje. Ne, proleteše. Poslednji dan našeg ovogodišnjeg odmora izabrali smo da provedemo na nama najdražem mestu, koje nam je ujedno i najbliže – kod Notosa. Malo me je uhvatila panika sa saznanjem da se uskoro vraćamo kući. Volim ja naš dom, ali mi mnogo prija ovdašnja klima i mentalitet. Očigledno radim na solarnu energiju i nedostaje mi neposrednost. Možda se ponavljam, ali ovo jeste jedan neiskvareni deo zemlje.

Zato sam danas kao gušter na suncu, pokušavam što više toplote i svetlosti da upijem u sebe. Šteta što ne mogu malo da spakujem i u kofere, jer bi to bilo nešto najvrednije što bih odavde ponela. Od kada dolazimo ovde, primećujemo pored reda trske dva mala žuta kajaka, koja su nas danas konačno namamila da ih probamo. Kosta nam je objasnio da je su njegovi i da služe da razonode goste, pa smo, obradovani ovom vešću, otrčali po njih, spustili ih u more i zamahali veslima. Zaboravili smo i da sunce prži i koliko smo odmakli, jer nas je ovaj osećaj poneo. Ćutali smo, sve više odmeravali pokrete ruku i uživali u tišini, koju je remetilo samo ujednačeno tiho pljuskanje vode. Klizeći ovako duž obale okružene visokim stenama, na kojima su se kupali poneki usamljeni parovi, ispod mirne površine vode, mogli smo da vidimo peskovito dno i rastinje. Voda je ovde prozračna i svetla, kao kristal. Kada bismo se umorili, odlagali bismo vesla, opružali se na kajaku i sunčali se. A kada bi nam i to postalo „prenaporno“, bacali bismo se u vodu da plivamo… Nismo ni osetili da je prošlo dosta vremena od kada smo krenuli, pa smo se vratili u Notos na ručak.

Ivan veslaNotos je jedno od retkih mesta na Zakintosu koje u svojoj ponudi nema suvlaki. Ovde možete pojesti bruskete sa paradajzom ili ribu sličnu giricama, koju služi sa dosta limuna i raženim hlebom. I danas je ovo bio naš obrok. Uz Liptonov ledeni čaj kojim se nalivam jer mi se mnogo sviđa, a u Beogradu ga nema.

Danas smo takođe pokušali da ohrabrimo Lefkija da se okupa u moru. Pas koji živi na moru a muči se i plaši da zapliva. Stoji na obali, smotano se sapliće o kamenje i reži od muke što nikako da se baci u vodu. Kosta je imao društvo – grupa mladića ga je posetila da bi ručala, a nakon što su se valjano okrepili, svi su složno zapevali. Uskoro smo shvatili da ovo nije obična grupa veseljaka, već su u pitanju ozbiljni muzičari. Neveliki broj posetilaca plaže je imalo tu čast da uživa u dvočasovnom koncertu grčkih, španskih i drugih pesama. A i izvođači su sigurno uživali, budući da ih je posle svake pesme propratio aplauz oduševljenja.

Milica vozi kajakSunce je već uveliko zalazilo kada smo se spremili da krenemo, osvrćući se oko sebe da pozdravimo ovo neobično mesto. Nažalost, Kosta se kajakom otisnuo daleko od obale, ploveći ka Maratonisiju, a mi nismo mogli da ga sačekamo da se vrati kako bismo se pozdravili. Nadamo se da će mu se ostvariti želja da sledeće godine početkom leta ovde napravi mali muzički festival.

Zante noćuTo veče smo morali još jednom da vidimo glavni grad Zante. Jorgos nam je još pre neki dan rekao da se popnemo na uzvišenje nadomak grada, poznato pod imenom Vasilikos, odakle se pruža predivan pogled na grad noću. Uličica po uličicu, penjući se putićem koji podseća na puteve kroz naš Košutnjak, stigli smo do najviše tačke ovog brdašca, ispunjenog barovima, tavernama i poslastičarnicama koje se prostiru duž pešačke stazice. Veliki broj mačaka svih uzrasta pravile su nam društvo dok smo šetali diveći se gradu. U čitavom spletu svetala jasno se mogla videti jarko oivičena gradska luka sa svetionikom. Takođe, odavde se vidi koliko je grad, iako mali, vrlo živ i raznovrsan. Upravo na ovom mestu probali smo jedan vrlo neobičan sladoled koji su nam otkrili Dimitros i Uranija, a zove se kajmaki. Pravi se od smole četinara i služi sa sirupom od višnje. Mmmmmmm! Ipak, savetujem vam da ako želite da sednete u neki kafić na Vasilikosu, prvo malo gvirnete u cenovnik, jer smo na jednom mestu videli da nes kafa košta čitavih 6 evra! Pogled jeste prelep, ali je dovoljno lep i bez kafe.

StatuaU apartmanima nas je sačekala vesela atmosfera. Grčko-američko venčanje uveliko se sprema i svi su u euforiji. Amerikanci i Amerikanke na momačkom, tj. devojačkoj večeri, kako ko. Grcima je sve to smešno. Vidi se da nemaju pojma čemu sve to. Ivan i ja smo se pridružili veseloj ekipi, jer nam se nikako nisu punili koferi, a znamo da nas to svakako čeka i da sutra rano zorom idemo na aerodrom, pa kući. Marija je spremila svoju haljinicu za venčanje, a mladin plan je da svaki gost na sebi ima nešto belo i nešto plavo. Svi zajedno se ukrcavaju na brodić, a venčanje će biti na ostrvcetu Maratonisi. Odličan plan! Sigurno će biti vrlo veselo.

Dok se Marcija šali, Jorgos već dobro podnapit sedi zavaljen u stolici i nešto pevuši. Marija naglas razmišlja kako će se za sutra spremiti i u jednom trenutku izražava želju da ima francuski manikir, videla ga je na mojim noktima pa joj se dopao. Mojoj sreći nikada kraja, otrčavam u sobu i vraćam se sa svojim setićem lakova, ona sva srećna juri po vatice, štapiće za uši i aceton, i njena ćerka donosi neke cvetne nalepničice i uskoro se dvorište puni veseljem. Tu je i ženica iz Brazila, koja nas je sve osvojila. Zapravo, mislim da nas je sve prvo osvojila njena ćerka, devojka za kojom smo se svi okretali, bez obzira na pol. Duga ustalana kosa do ispod struka, elegantna lepršava haljina koja otkriva svaki prevoj tela, osunčana koža i elegantan hod. Tako sam ja do sada zamišljala ženstvenost, a sada sam srela i njeno otelotvorenje. To su one žene za koje imate utisak da se maze sa svim pored čega prođu. Vidi se da je i njena majka bila poput nje, jer je i sada lepa, negovana i obučena sa stilom. Skoro pa me je bilo sramota dok sam snimala sve detalje koje je nadenula na sebe.

Jedna od glavnih ulica u ZanteuGrci su spustili pred nas bocu s femili vinom, a mi smo je uz neku neobičnu varijantu engleskog polako ispijali, pričajući mi o Srbiji, ona o Brazilu i svojim putovanjima. Što ju je vino više hvatalo, prelazila je na priču svog života, o tome kako je rasla, kako je i gde putovala, o svojim ljubavima… Ženi su se kočnice izlizale i reči su krenule kao bujica. I kao i uvek, jezici su počeli da se mešaju, a mi smo se odlično razumeli.
Jorgos i Ivan su se celo veče sprdali sa svojim ženama, pesma se orila, Marija je bila presrećna kako sam joj sredila nokte, a sve to je bilo propraćeno smehom.

Prošlo je 2 iza ponoći kada smo polako počeli da se pozdravljamo. Uz mnogo zagrljala, poljubaca, obećanja i fotografisanja, sačekalo nas je i jedno iznenađenje – Jorgos nam je sredio da zadržimo svoja iznajmljena kola i sutra, kako bismo se sami odvezli do aerodroma! Našoj sreći nije bilo kraja.
Spakovasmo se nekako, uz povremene uzdahe i komentare kako ne možemo da verujemo da se već pakujemo, a kao da smo se pre par dana raspakovali! Imali smo svega 3 sata za spavanje…
I evo onog što sam sve vreme htela da uradim a nisam uspela. U pola 7 ujutru ovde vlada mrtva tišina, samo se čuje voda od zalivanja bašta. Budan je jedino ćale, koji nam nudi pomoć da se spakujemo u kola. Vozimo pustim putevima, dok prohladno jutro sve brže prelazi u topao letnji dan. Ovo ostrvo je zaista nešto posebno. Stoji u vremenu. Ili vraća u prošlost, kako god. Na aerodromu razmišljamo kako ćemo za svega sat i po vremena ponovo biti na jednom drugačijem mestu i u drugom vremenu. Ipak, drago nam je što smo pronašli svoju iscelujuću oazu. Vidimo se i sledeće godine!

5. IX 2008.

<<Početak dnevnika

Одговори

Ваша имејл адреса неће бити објављена. Неопходна поља су означена *