Ревија снежних комшија

Сада, када је све прошло, када се снег убрзано топи, пада са дрвећа, цури са висина, бљузга нам под ногама, остају само слике. Трајало је кратко, али сасвим довољно да се радујемо њиховој скромној егзистенцији. Одраслима увек треба неки алиби, чак и онда када би, ето, само да се играју. Толико су стегнути, несигурни или само – досадни. У ту сврху, деца су нам увек ту, при руци. Док она цупкају, жељна санкања, маме, тате и сав тај велики свет, […] Настави са читањем

Снежне сликовнице

 Е тако, коначно сам Сунчици показала чему онај џемпер у орману служи. Иако се деда Мраз одавно вратио кући, а јелка са свим својим светлуцавим џиџа-биџама спаковала у свој „зимски сан“, назад у подрумску јазбину, снегу се радујемо с истим празничним жаром. На кеју врве деца, пахуљице сипкају као шећер са висина, једно дете плаче, друго вришти од радости, треће се ваља по белој тишини, маме и тате цупкају у месту. Носеви цуре, возила клизе са брдашца, смеје се и […] Настави са читањем

Sneg koji greje

I dalje ne mogu da prokljuvim kako mi prolete ta dva sata od trenutka kada otvorim oči do onog poznatog olakšanja kada istrčimo u hodnik i konačno krenemo u vrtić – uz priču, dogovore, komšijske pozdrave u prolazu i nameštanje zimske kape koja uvek u lošem trenutku padne na oči. Kako smo promolile glavu napolje, na lice još toplo od sna bacio nam se vetar, noseći pod miškom i sneg koji je pokupio usput. Mnogo snega koji je tokom cele […] Настави са читањем

Poruka u snegu

… Kada smo izašli sa splava, zagrejani razgovorom, vatricom i kobajagi iznenadnim obrokom, već je bio pao mrak. Ipak, duž keja šuštala je tišina, a mi smo se kroz mekanu, belu putanju kretali ka oblacima od dečje graje. Sankanje pored Save traje do kasno uveče. Spuštali smo se, naizmenično, i Sunči, i Ljilja i Ivan, i ja. Na bobu, onom starom preko 30 godina, na kome smo brat i ja provodili detinjstvo zimi. Skvrčeni u njemu, crvenih noseva ispod kojih […] Настави са читањем