Sedam. Od nezgodnog do prostranog broja.

Kada smo te večeri početkom proleća oduvali svećice sa naše bajke od torte i ispratili i poslednje goste, bacila sam se u krevet sa osećanjem da ću dugo spavati, gustim snom iz kog ne želim lako da se probudim. Poput naše Alise iz zemlje čuda. Taj osećaj me nije prevario – umor koji je sada stigao nosio je sa sobom džak koji je valjalo pospremiti. Utiske koje neko ne uspe da nagomila za čitav život, a kamoli za ovakav, skromni […] Настави са читањем

Kad stasaju krokodili

Svet je odavno detinjstvu oduzeo njegovu nevinost. Naše generacije su možda rasle okružene cvetićima, leptirićima i horom kolibra, dok istina ni približno nije bila tako lepršava i šarena. I u vreme kada smo mi bili samo nestašni, radoznali klinci, okruženi indijancima i kaubojcima, ukrasnim salvetama i spomenarima, oko nas su tinjali ratovi – oni kućni, porodični, pa oni skriveni, latentni ratovi u jednom zatvorenom, izolovanom društvu u kome su živeli mnogi željni letenja. I veliki, surovi ratovi koji su se […] Настави са читањем

Napolju smo!

Oko nas su dani sastavljeni od: — ranog ustajanja, jer sunce nas zove, mama! — doručaka na terasi, koju uz žvakanje keksa i mleka raščišćavamo — šoping lista (vetrenjača mala i velika x nekoliko, rukavice za baštu, kantica za zalivanje, seme rukole, naočare za sunce, ponovo) — pupoljaka, cveća, bože svuda je cveće, i zelenilo, i ptice, i sunce i to je tako omamljujući hepi miks — kancelarija na otvorenom, sa sportskim intervalima u pauzama — putovanjem od vrtića biciklom, […] Настави са читањем

Gradska subota na moru

Brdoviti, zeleni Beograd, moj je omiljeni. Taj deo grada prožet asfaltiranim puteljcima koji prolaze kroz šumu, pa izlaze na čistinu, penju se pa silaze, dok se usput smenjuju neke stare vile sa ogromnim, obraslim dvorištima, usamljene poput uspavanih lepotica, lepe i daleke, i parkovi sa malobrojnim posetiocima. Tu su i neki strani životi u stranim rezidencijama, pa usamljene klupice, pa stazice za šetnju. Tišina i zelenilo u kojima se samo naziru tragovi urbanosti, čine da se osećam izdvojeno i opušteno […] Настави са читањем

Sneg koji greje

I dalje ne mogu da prokljuvim kako mi prolete ta dva sata od trenutka kada otvorim oči do onog poznatog olakšanja kada istrčimo u hodnik i konačno krenemo u vrtić – uz priču, dogovore, komšijske pozdrave u prolazu i nameštanje zimske kape koja uvek u lošem trenutku padne na oči. Kako smo promolile glavu napolje, na lice još toplo od sna bacio nam se vetar, noseći pod miškom i sneg koji je pokupio usput. Mnogo snega koji je tokom cele […] Настави са читањем