Veliki koračići

Prvi put je ovom stazom prošla u kolicima, spavajući utonula u uvek veliki bebi bodić.
Pa smo je u letima pred nama nosili u rukama, povremeno je spuštajući da oseti tlo od borovih iglica pod nogama.
Neke od sledećih godina imala je tregere koji su joj pomagali da se održi što stabilnije u uspravnom položaju. Trebalo nam je mnogo vremena i energije da pređemo ovo parče borove šume kroz koju huče morski vetrovi puni soli.
Jer, Sunčica je prohodala sa punih 4.

Onda smo se držali za ruku. Te naše rukice jedna u drugoj bile su, i uvek su, i ljubav, i sigurnost, i podrška, i oslonac, i potreba i… Sve.
U ovoj šumi uvek se nekako setim odakle smo počeli. A to što sada moram da trčim za njom i vičem joj: Ma, čekaj mamu, Lolo! samo svedoči koliki smo put prešli.
Sada, kad novi se tek otvaraju.