Сусрет с чудом

Чекаоница интензивне неге увек је била иста.
Мирисала је на средство за дезинфекцију, све је било под конац, бела боја дочаравала је озбиљност ситуације, и тек по који шарени плакат о новој срећној породици или лик насмејаног меде покушао би да вас убеди да ипак и није све тако страшно.
Даље, низ ходник кроз који одзвањају кораци и удаљени одјеци апарата који никада не престају да раде, тамо у чаробним малим провидним кутијама спавају најмање бебе на свету.
Људи би вам рекли да сте блесави јер не желите да одете одатле, рекли би да није могуће да је то сада за вас најлепше место на свету.
То би рекли само они који не знају да је међу тим малим бићима и ваша беба.

С погледом у неодређеним даљинама

Тог дана чекаоница је била некако другачија, ужурбана, хаотична. А онда се појавила она. Та позната водитељка, тај лепи лик са ставом који научите да постоји тамо негде на екрану. И сада је имала тај одважни поглед, а самоуверен став показивао је непоколебљивост, јер она је дошла да ради свој посао, њој је потребна репортажа. Ушла је унутра. Прошло је свега пар минута након што се појавила на вратима, некако мања, погледа закуцаног у једну тачку, ту негде код моје главе.

Села је поред мене, полако и са уздахом. Ћутале смо неколико тренутака. Овде није тешко навићи се на тишину. А онда је тихо промрмљала, мало за себе, а мало и у жељи да је неко чује, било ко, иако сам ја, природно, била најбоља опција.

„Боже… Тако су мали…“
Само сам климнула главом, пуна саосећања.
„Али тако мале бебе…“
„Знам. И моја девојчица је тамо.“ На лицу осмех а у очима сва љубав овог света. Не могу другачије када причам о њој.
„Ваша беба?!“ Гледала је у мене као у чудо. Можда зато што је чудо управо и видела, додуше не у мом лицу.

У њеном погледу било је и туге, и дивљења, и страха, и извињавања, и љубави, и стегнутости и растерећења. И нежности која топи све пред собом, а прво њу саму. Растапа до огољености. Њен поглед, којим је гледала мало мене а мало кроз мене, био ми је већ добро познат.

Устала је полако, скупивши снаге да се насмеје, благо и искрено.
Излазивши тихим кораком, добацила је докторки:
„Ја… никада нисам видела нешто слично… Ове бебе су невероватне.“

Знам, ако ништа не може да вас избаци из равнотеже, чуда могу. А онда вас из темеља мењају.

Победите њихове тишине. Није тешко.

Исти тај поглед видећу толико пута после тога. У лицима пријатеља, када бих им показала Сунчицину фотографију. У лицу фотографа који је дошао да нас услика за новине, а остао је са мном у боксу, седећи са нас две у тишини, држећи свој фотоапарат у крилу, омађијан призором како превијам Сунчицу, причам јој и спремам се да је нахраним, очигледно заборављајући на тренутак зашто је уопште ту. У погледима лекара који су ми писали извештаје. У тим невидљивим тренуцима задршке када би комшије чуле мој одговор на питање Како сте, где вам је стомак?

У вашим лицима.
У немом телефону.
У порукама које почну да се куцају, и никада не стигну до родитеља превремено рођених беба.
У тишинама.

Знам да сте збуњени. А замислите тек њих!
Верујем да вам је тешко. Можете ли да појмите колико је тек њима?
Сигурна сам да немате појма шта бисте им рекли.

Али не дозволите да та тишина предуго зјапи, да их прогута – и маму, и тату, целу ову младу породицу која покушава да састави своје најбитније, виталне делове.

Бебе чувају лекари, најдивнији лекари које можете упознати, који поред огромног знања, имају и оволико срце, а помаже им и хај-тек опрема и најсавременији лекови.

Мама и тата имају само сопствене снаге, и једно друго, што је свакако најважније.

Али они имају и вас. Ви можете бити њихов ослонац, њихов осмех, нова перспектива, њихова топла рука подршке. Јавите се, не дозволите да их тишина прогута.

Реците им да знају, све ће проћи, ускоро ће свет почети поново да се окреће. Ускоро ће се отимати о загрљаје.

Фуснота 1. Датум 17. новембар је Светски дан превремено рођених беба. Обојен је у љубичасто, у мама Милицину омиљену боју.

Фуснота 2. На овој фотографији Сунчица има скоро 7 месеци. И непуна 3 килограма. И даље носи 56, што је најмањи број гардеробице за бебе. Право чудо, зар не? Још једно у низу.