Šest

A ponekad budna dočekam jutro.
Ako uspem da legnem pre nego što se ptice probude, velike su šanse da ću neprimećena zbrisati u carstvo snova.
U suprotnom, magija jutra odvuče me sa sobom, i iako znam da ću se posle celog dana lelujati, ne mogu da joj odolim.

Sunčica spava na kauču u dnevnoj sobi, zaklonjena od sunca gusto spuštenim roletnama, ušuškana prohladnim jutarnjim vazduhom koji neštedimice ulazi kroz širom otvorena vrata terase. Konačno je uspela da se uspava, posle igranke sa visokom temperaturom, koja ju je, iovako umornu od ludog dana, probudila u pola noći, presekavši joj sladak san ispunjen utiscima.

Sa predstave Palčica u Pinokiu, uz želju tiho došapnutu na uvo.
Sa rođendanske žurke uz pesmu, duvanje svećica (koje je brižljivo uvežbavala nedeljama unazad!) i veličanstvenu tortu Zunzarinu palatu, koju je draga teta Ljilja napravila po našoj omiljenoj priči. Uz dekin vatromet u čast male slavljenice. I u društvu svih tih drugara kojima se uvek obraduje.

Umirena maminim maženjem i pričom, koliko i eferalganom, sada spava opuštenih očiju, duboko dišući.

I dalje obavijena čarolijom malog roditeljskog noćnog dežurstva, prepuštam se buđenju novog prolećnog dana. Sviće toliko brzo da mogu ispratiti svaki sunčev korak. Figurice sa torte pričaju svoju šumsku priču, a til sa male devojačke haljinice se odiže i spušta u ritmu vetrića. Aparatom pokušavam da sakupim deliće ovog jutra. U sebi pravim mozaik od kockica jednog nesvakidašnjeg roditeljstva.

Sunčica, tek što je napunila šest godina, i dalje spava opuštenih očiju, duboko dišući. Znam da nešto lepo sanja.