Ruke, pet godina kasnije

Rukice

Ta rukica bila je tako malena, krhka, gotovo prozračna, da je trebalo uložiti trud dodirnuti je a pri tom joj ne naneti bol. Bio je to najnežniji dodir na svetu. Nezamislivo nežan. Za takav dodir morala sam se istopiti, do granica gde se moja fizička snaga svodi na čistu energiju. Taj maleni dodir je bio naš jedini kontakt. Njime smo nekako morali da joj kažemo koliko je volimo.

Čuvamo tu fotografiju. Sećate li je se? Na njoj se vidi rukica Sunčice od 700 grama. Cela njena šakica staje na moj palac i ja je mazim i u isto vreme pridržavam, da nigde ne ode. Sećam se kako sam se dugo trudila da zamislim kako će jednog dana ta mala ruka moći ležerno da se baškari u mojoj. Istovremeno sam se plašila da o tome mislim.

Danas smo sedele na stanici čekajući autobus. Odmarale smo i sunčale se u ovoj jednostavnoj suboti umešanoj sa suncem, trčkaranjem, smehom, vetrom, jedrilicama i nažvrljanim kobojagi pismima. Uzela me je za ruku, najnežnijim dodirom na svetu. Čvrsto me stegla. Ona mala, tanušna, nestvarno mala rukica sada je velika, puna, jaka i tako topla. Ne znam ni sama kako se to desilo, ali kalendar mi kaže da je prošlo celih pet godina. Kako smo šašavi kada previše razmišljamo, kada sumnjamo da ima išta jače od života.

Jedini trag koji su ta najranija vremena ostavila na njenim rukicama su ožiljci u vidu malih, ispupčenih tačkica u boji kože. Naše junačke tufnice.
A ožiljci su samo svedočanstvo. I ništa više.

3 oдговора на “Ruke, pet godina kasnije

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *