Читање почиње прстима

Прво сам јој приносила црно-беле сличице, које бих претходно пронашла на интернету и одштампала на чврстом папиру. Смењивала сам их једну по једну. Спустила бих их поред њене главе, неких 20 цм од њеног лица, да може лако да их примети. Јер тако бебе испрва виде – све у црним, белим и сивим тоновима, и на невеликој удаљености. Затим сам њих полако почела да замењујем сличицама на којима су преовлађивале јарке, основне боје. Прво је приметила црвену. Затим, на моје […] Настави са читањем

Спортске повреде детињства

Који је данас дан? Непаран? О, добро је!, увек су прве мисли које ми бљесну у глави. Нађи књижицу… да у тој кутији је, мајку му, као и увек, понеси нам воду… ма, пусти, купићемо успут, не можеш у чаши носити. Е, само нас вози на Институт за мајку и дете да скрпимо ово. Све смо тако у ходу зрело организовали, док сам се истовремено трудила да ону малу зјапећу брадицу држим чврсто притиснуту, уједно умирујући себе, па онда и […] Настави са читањем

Светлост ноћи

Одавно сам навикла на то питање: А како јој напредује вид? Мој одговор расте са њом. Пред свој други рођендан гледала је у моје лице, али некако кроз мене. Знала сам да је мој глас једино што види. Он јој је говорио у свим бојама. Прошлог пролећа први пут је видела Месец. Уживала сам посматрајући како се смешкају једно другоме. Вече је мирисало на липе. Недавно је, поскакујући од усхићења, открила своју сенку. Климнула сам главом када ме је питала […] Настави са читањем

Криза је наша креативна (не)прилика

Када сам, дубоко у ноћ, затворила књигу коју нисам хтела да оставим док јој не видим и задњу страну, могла сам једино да спустим главу на јастук, тешких очију од умора али изнутра лака као перце. Смешкала сам се у мраку док су ми пред очима и даље искакали живописни цртежи свих тих лудих животних ситуација од којих нам се диже коса на глави. Сада не само да више нису изгледале страшно, већ су биле и смешне. Имала сам још […] Настави са читањем

Пипаве теме

Када у касну јесен гране сунце, све друго се одлаже како бисмо збрисале на Саву. Шта је прече од сакупљања сунца пред тмурну, смогљиву сезону, у којој се дан завршава таман што ручате? Изгледа ми коначно добро иду ови приоритети. Јела је палачинку, док сам ја уз кафу радила оно дивно ништа. Па да, томе излазак напоље и служи. Гледаш у облаке, побацаш беспотребне мисли које те све време жуљају у реку, вртиш прамичак косе и имаш времена да се […] Настави са читањем