Први пут са њом у наручју, у загрљају, након четири и по месеца интензивне неге и другог трња
„Једва сам дочекала наредну посету својој беби, око 11 часова пре подне. Цупкала сам, вртела се укруг, јер су ми јутрос, када сам стигла, рекли да је спремају за креветац. Била је то огромна ствар, за њу, пре свега, и зато су тог дана доктори и сестре били посебно пажљиви. Требало је да јој учине тај прелаз сигурним и што мање стресним. Ипак, веровали смо да она то може добро да поднесе јер је сада много јача, самим тим отпорнија, сви параметри су погодни и ја сам поред ње. Радовали смо се исто онолико колико смо и стрепели. Та уздржаност, и поред свих лепих вести и напредака, неће нас напустити све до изласка са Института.
Прелећући степенике који су ме делили од ње, убрзо сам се нашла пред њеним боксом, очију упртих удесно, до стакла, где је био њен инкубатор. Већ сам научила да у лету, док још нисам крочила у просторију, осмотрим ситуацију.
Њен инкубатор био је празан. Али је зато одмах поред њега, у његовом подножју, до зида, стајао мали бебећи креветац, сличан оном који нас чека и код куће.
Сада сам ту
Сунчица је спавала у нежнорозе оделцету, покривена шареним покривачем. Било је лето, било је одвећ топло, па сам могла да приметим како су се током сна прегиби на њеној кожи овлажили, а образи заруменели. Иако сам је свих ових дана гледала, посматрала како се на моје очи мења, сада, када ми је била тако надохват руке, тако близу мене, кад смо биле лишене препрека, зидова, рефлексија, била ми је некако нова, другачија, стварнија и … чаробна.
Сестра ми је тихо принела столицу, да седнем уз њен креветић, а затим је нечујно изашла. Била сам захвална што никог нема у близини. Нисам је ни додирнула, нити јој се обратила, баш сада, када је лежала на боку ту, сасвим уз мене, слободна. Само сам је гледала, сваки детаљ на њеном лицу, сваки, и најмањи њен трзај, усташца у чијим угловима се накупило млеко, ручице које су тако порасле, сада скупљене у песнице, опуштене близу лица. У тој тишини, само с птицама у зеленим крошњама испод нашег прозора, слушала сам је како дубоко дише и повремено мљацне. Топлина њеног даха допирала је до мене и могла сам да осетим како мирише на нешто нежно и драго. То су за мене били потпуно нови звуци, који су ми срце топили полако и темељно, музика која је и поред своје благости имала моћ да у мени помера блокове нагомиланих тихих патњи, којих можда до тог тренутка нисам ни била свесна.
А затим је полако отворила окице мешкољећи се. Ту сам, бебо, шапнула сам јој и спустила јој руку на топао округли стомачић. Упутила је поглед у мом правцу и значајно трепнула. Добро нам дошла. Је л‘ да да је овај свет диван?
Те вечери спаковала сам торбу, пољубила мужа и одлучила да јој се придружим у болници како бих непрестано могла да будем с њом. Биле смо потребне једна другој.“
🌸Из књиге „Пут родитељства: од мрвице до звезде, дневник мог превременог порођаја“, Креативни центар, 2020.🌸
А у уторак 17. новембра обележавамо Светски дан превремено рођених беба! Придружите нам се, да причамо о томе са чиме се све суочавају превремено рођене бебе и њихови родитељи након отпуста из медицинске установе која се побринула за прве месеце њихових живота.
Ево линка који се побринуо за више детаља:
https://www.facebook.com/events/744054989519774
vhrx3c