Музика са мисијом

Никада нисам осећала да око мене има толико агресивне понуде, као онда када сам постала мама. Од свилених хаљиница и чоколадних мрвица до најквалитетнијим материјалима поплочаних стаза које ваше дете и вас, ма целу породицу, сигурно воде у чудесну, загарантовано срећну будућност.
А када се, ето, деси да је ваше дете другачије, и да се не уклапа у те постојеће, пажљиво осмишљене моделе, почиње – трагање. У мору експерименталних метода, теоријом савршено поткованих а праксом поприлично склепаних стручњака, чаробних напитака и пријатељски сасвим непоузданих савета, ви и даље остајете забринути и изгубљени, а ваше дете и даље тражи своје место под сунцем. И жели да расте као сав нормалан детињи свет.
Тражи кутак у коме ће се осећати сигурно, задовољно, а у нашем случају – схваћено и прихваћено. Тражи слободу коју свако детињство заслужује.

И тада откријете ретко, за наше прилике магично место – Школицу за музику Ксеније Митровић и њене “Свице”. Они су наше вредне искре светлости, које нам кроз музику и игру улепшавају пут. И дају смернице како и куда даље.
А из нас родитеља извлаче и толико храбрости.
Изволите, уступам вам накратко своје ципеле, да видите колико је ње потребно.

Пронашла си савршен начин да спојиш музику и децу са посебним потребама. Како је до тога дошло?

Године 2001, као професорка историје у једној редовној школи, остварила ми се жеља да формирам хор, и тако смо деца и ја направили приредбу. Имала сам тада свега 22 године, и када је након те представе у моје руке дошла визит-карта на којој је било исписано име тадашње директорке специјалне школе Антон Скала, са препоруком да јој се јавим, прво сам помислила “Шта ли сам то забрљала?”. Међутим, испоставило се да је она само желела да ме пита могу ли исто то што сам урадила са тзв. “типичном децом” поновим и са децом која имају развојне проблеме, у њеној школи? Тако је започео овај мој несвакидашњи рад.
Када нешто такво имаш у себи, то мораш и да радиш.

А одкуд “Свитац” у свему томе?

Наше удружење је настало 2012, потпуно случајно, када смо моје колегинице и ја пожелеле да инклузивни мјузикл „Петар Пан“, који смо тада спремали, можемо да преставимо што једноставније – самостално и без икаквих условљавања. Заправо, требали су нам печат и потпис да бисмо наступали.
„Свитац“ чине искључиво професионалци, нас четири, које већ дуго раде са децом са сметњама у развоју. Наш мали тим се отпочетка води идејом да промовише шта све ова деца могу, и да их тако на најприроднији начин имплементира у друштво. За ту децу, и за њихове родитеље, ми смо путокази.

То је “социјална инклузија”, у коју ти чврсто верујеш?

Тако је. Она подразумева да понашање те деце треба да свима постане нешто што је потпуно нормално. Дакле, ако је у ресторану момак који не може да седи мирно, већ се клати, да не мора због тога да трпи погледе, и да сви наставе мирно да једу. Ништа више од тога! Њихово присуство у друштву треба да постане сасвим природно и океј.

Напредујемо ли у том смислу?

За сада је то утопија, али је боље него што је било раније. До 2009. године код нас није ни постојало нешто што се зове “образовна инклузија”, до тада деца са којом ми радимо нису ни ишла у школу.
Она су сада много видљивија, због чега људи почињу да причају о томе и да полако схватају проблем. Уосталом, некада није било ни овакве епидемије – код нас се од 66 деце роди 1 које има неки говорно-језички проблем. И сада увек постоји неко кога познајеш са неком врстом потешкоћа. Више се то не дешава тамо негде, некоме другоме, већ у нашој блиској околини.

Деца су главни актери на вашем професионалном путу, али ту су и њихови родитељи. Из свог искуства знам да њима баш и није лако. Како се они сналазе са вама?

Држимо се два услова које родитељи морају да испуне да бисмо радили са њиховом децом, не само на часовима у школици, већ и да би били укључени у представу. Први је да прихвате проблем своје деце. Други, такође врло важан услов, јесте да нема предрасуде о проблему друге деце. Јер најгора је дискриминација у оквиру дискриминисане групе.

“Свитац” је родитељима једна добра терапија. Они се овде осећају како треба, почињу да се друже. Путујемо заједно, и свима нам је лепо у том аутобусу, чак и онда када наша путовања трају и по 15 сати вожње. Родитељи од самог старта разумеју да смо ми овде да решимо проблем и да нема места кукању, увек смо усмерени ка напред. Доста је деце са којом радим од њиховог најранијег периода, и практично пратим њихов развој, а са родитељима тако заокружим цео њихов развојни пут. То ми омогућава да приметим како висока очекивања родитеља представљају нашу највећу препреку, како за нас, тако и за њих.

Ипак, они са нама добијају оно што им је потребно за њихов лични рад са дететом. Мало ко се заправо заиста бави родитељима који имају децу са развојним сметњама. Њима наше представе много значе, јер тих сат и по времена које које њихово дете проведе на бини, тада је за њих све сасвим у реду. Њихово дете је у тим тренуцима као свако друго дете, и тај осећај им је потребан.

А публика? Како други уопште прихватају различитости?

Деца са развојним проблемима коначно добијају свој простор, прилику да се искажу. Публика је знатижељна и отворена да их види, иако увек са дозом обазривости, па и страха. Чини ми се да је за публику то катарза која кратко траје. На дуже стазе, друштво не мора да буде упознато како да се односи према другачијим људима у својој околини, довољно да им њихово присуство постане нешто нормално, и тако се поново враћамо на социјалну инклузију. У томе велику улогу има и друштво – од родитеља типичне деце, који треба да науче да различитости објасне својој деци, до комплетног друштва, појединаца и фирми, који треба да постану свесни да они постоје. Не у смислу да се очекује да они активно комуницирају са њима, већ у смислу да им се не подразумева да њихове животе решава искључиво држава, већ да сви активно укључени у заједничку свакодневицу буду упућени у то да су њима за достојанствен живот потребни извесни услови, као и средства која то могу да испрате.
Тако се учимо емпатији. Да, мало је оних који се са њом једноставно рађају. Емпатија постоји као неодвојиви део васпитања.

Које квалитете мораш да поседујеш да би се бавио овим послом?

Рекла бих љубав, али не желим да будем погрешно схваћена. Под њом подразумевам упорност и доследност. Стпљење, много стпљења. И велика очекивања, и то не само она академска, већ и социјална.
Наравно да се увек питам шта је то оно што ја могу да учиним за тебе, али изнад свега је моје инсистирање да урадиш оно што се од тебе очекује. Можда ћеш се до бесвести одупирати, али ја ћу чекати све док не пристанеш да урадиш задати задатак. У ствари, тако ја и видим љубав – то је очекивање да нешто урадиш, савладаш још једну у низу препрека.

💫💫💫

Удружење „Свитац је“ са својом децом до сада одиграло више инклузивних мјузикла и представа:

2012 Петар Пан
2013 Алиса у земљи чуда
2015 Црвене ципелице
2017 Чаробна шерпа
2018 Неразумевалица
2019 Магично сеоце

A 11, 12, и 13. децембра будите и ви део магије!
Дођите на нов, празнични инклузивни мјузикл „Магично сеоце“ у Оперу и театар Мадленианум у 19 сати.

✨Хвала вам свима што верујете у нас!✨

Jедан одговор на “Музика са мисијом”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *