Интервју: Позитивна дисциплина Ан-Клер Клајндинст

Већ сам вам писала о тој реткој књизи о родитељству која ме је стварно заинтересовала, а затим и покренула.
Ових дана имала сам то задовољство да са ауторком Ан-Клер урадим интервју, који сам искористила да је питам све оно што ми је пало на памет док сам читала њену књигу о свим ужасима и радостима дечјих криза. Он је сада пред вама, пун неких нових перспектива. И охрабрења. Ништа без њих!

Криза је наша креативна прилика”, пишете у својој првој књизи. Или: Криза је наша прилика да растемо. Ко је више у кризи током одрастања – родитељ или дете? Како нас криза мења као родитеља, а како она утиче на дете?

У кинеском схватању света криза је представљена помоћу два различита пиктограма: симболом за опасност и симболом за могућност. Криза све поремети, и можемо се потпуно изгубити у њој. Али она је такође могућност да разумемо битне чиниоце у нашем односу и да се прилагодимо.

Наравно да је дете под много већим притиском него родитељ, јер се оно тек развија. Да би доживели трансформацију, родитељи морају да раде на себи. Пре свега треба да разумеју шта се дешава са дететом током његовог развоја. А затим треба да прилагоде своје понашање детету, како би му помогли да прође кроз тежак период.

Живимо у потпуно другачијем времену од онога у коме су нас одгајали наши родитељи, тако да су се и неки модели родитељства променили. Шта нам данас највише стоји на путу успешног родитељства? Где се родитељи данас највише „саплићу” и шта им је највећи изазов?

Друштво намеће све виши праг савршенства: физички изглед мора да буде што ближи стереотипу, мода и дизајн непрестано намећу већу потрошњу, „добар“ начин размишљања спутава самостално мишљење… Такође, ту је и жеља да све мора да се деси одмах и сада, чекање више није опција. А поврх свега присутан је и феномен „једним кликом до успеха“: то је ефекат чаробног штапића који нас наводи на помисао да све може да се постигне и добије без напора, без борбе, без чекања.

У складу са таквим друштвеним тенденцијама догодила се и драстична промена у моделу родитељства, који је из једне хијерархијске (вертикалне) структуре прешао у линерарну (хоризонталну) структуру. Пре пола века жене су још увек биле подређене својим мужевима (још увек нису имале право гласа, нити право да имају рачун у банци). Децом су „владали“ родитељи и учитељи. Током ’60их година XX века борба за људска права и покрети за заштиту мањинских група донели су огромну промену о том поретку.

Наша деца су рођена у том новом поретку. Она посматрају шта се дешава у свету који их окружује и прилагођавају се таквом стању ствари, што за нас представља велики изазов. Понекад када чујемо како разговарају са нама, помислимо: „Ја овако никад не бих разговарала са својим родитељима“.

Ко се највише променио – деца, родитељи или време?

Време у којем живимо се мења а ми као људска бића морамо да се прилагођавамо.

Сви би да буду успешни у ономе што раде. Шта уопште представља „упешно родитељство” о коме сви сањају?

Заиста мислим да је та дефиниција за сваког од нас другачија. Рекла бих да је родитељство успешно ако остварује односе који се базирају на међусобном поштовању, ако помаже детету да постане неко ко ће моћи самостално да управља сопственим животом, да постане особа са самопоуздањем, одговорна особа, укључена у свет око себе са дозом алтруизма… Листа може да буде прилично дуга, али поента је што ставке који се налазе на њој имају више везе са оним што јеси него што имаш.

И лично верујем да је највећа предност породице то што она представља „безбедно место за живот“, прво микро-друштво у којем дете може да оствари односе са другим људским бићима, пронађе своје место и одатле одскочи у свет, крећући се између једног и другог, све док се потпуно не отисне, али уверено да ће увек моћи да се ослони на породицу ако затреба.

Да ли се родитељство више „учи” од других или се „осећа” путем интуиције? Треба ли више да се ослањамо на науку и туђа искуства, или на лични осећај?

Родитељство би требало да се руководи искључиво интуицијом и здравим разумом. Међутим, пошто нам друштво намеће „апарате за размишљање и понашање“, није увек једноставно пратити сопствени здрави разум. Понекад, нарочито када имате хиперсензитивну децу која имају бурне реакције, и која сваку ситуацију претварају у кризу, потребне су вам одређене смернице како бисте их разумели и избегли сукоб.

У тренуцима у којима не видимо како бисмо од кризе могли да порастемо, када нам се чини да нас она превазилази, у ситуацијама које из нас истискују једино очај, за чиме прво да посегнемо? Шта су наши родитељски сигурни „кечеви у рукаву”?

Када је кризна ситуација на врхунцу, једино што можемо да урадимо јесте да схватимо да у таквом емоционалном хаосу нећемо постићи ништа добро. Када осетимо да нас преплављује талас емоција (обично се то дешава врло брзо), можемо да се одлучимо за тајм-аут. Он нам помаже да се поново повежемо са собом. Ми који практикујемо позитивну дисциплину сматрамо да човек добро ради ако се добро осећа. Прво што треба да урадимо јесте да се физички одвојимо, како би се сваки учесник у „драми“ поново повезао са самим собом на начин који му највише прија.

Зашто је данас „позитивна дисциплина” прекопотребна, и колико је захтевно да се она оствари?

Позитивна дисциплина је неопходна, јер је то веома практичан модел, који истовремено подразумева чврстину и благост. Суштина је да иступимо из неприкладног понашања и заменимо га одговарајућим. Оног тренутка када то спознамо, наш пут учења је богат, динамичан и фасцинантан.

Да ли се и колико разликује родитељство у односу на географско поднебље и социо-економске услове?

Овог пута ћу искористити џокера за одговор, јер бих могла на ову тему да напишем есеј. Ту много фактора игра улогу – друштвених, економских, историјских.

Какав је однос између периода детињства (Прва књига) и периода адолесценције (Друга књига), и за дете и за родитеља?

Однос је још увек исти: за родитеље је и даље кључно усавршавање способности да разумеју своје дете/тинејџера, како би реаговали на одговарајући начин. Такође, битно је да родитељ развија самоконтролу, да би се постигло обострано поштовање. Што више труда родитељ уложи док су деца мала, то ће лакше бити када она одрасту. Када дете уђе у адолесценцију, много тога се промени, па чак и ако се однос између родитеља и детета уздрма, он може да се преобрати и развије се у однос између две одрасле особе.

Деца са посебним потребама и њихови родитељи. Шта је у овом родитељству исто као и у било ком другом, а по чему се оно разликује? Шта је то што ови родитељи посебно треба да поседују и увежбавају?

Деца са посебним потребама захтевају више свега: више чврстине (предвидљивости, прибраности, стабилности), више благости (повезаности, разумевања, толеранције, стрпљења), више времена, више пажње, више охрабривања… Зато је и родитељима такве деце потребно више: потребно је да више времена посвете себи, како би уједначили своје расположење, треба им подршка групе родитеља или саветника за породицу, морају више да уче о томе како њихово дете функционише и шта му може бити од помоћи, потребно им је охрабрење, будући да су често обесхрабрени. Таква деца су благо, али може се десити да их друштво лако одбаци, тако да је веома важно да њихови родитељи науче да се прилагоде и усагласе.

🍀🍀🍀

Ан-Клер Клајндинст је гостовала на управо завршеном Сајму књига у Београду. Била је гост Креативног центра, Француског института и Београдског сајма књига. Одржала је дивно предавање у Француском институту, а ја сам је срела на штанду Креативног центра и замолила је да вам каже нешто лепо. Ево шта нам је поручила.

 

Која је ваша најважнија порука за родитеље?

Пре свега бих вам поручила да бринете о себи. Сви смо ми непрекидно под притиском – да будемо савршени, да све стигнемо да урадимо… молим вас да водите рачуна о себи. То значи да треба да пронађете време да се повежете са собом, да бисте могли да се повежете и са својим дететом (или децом).
И подсећајте се да дајете све од себе, и да имате цео живот пред собом да напредујете. Зато – опустите се!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *