Nova slika za uramljivanje.
Dve male koleginice-drugarice koje je povezala slična priča o klimavim počecima života, i danima provedenim u bolnicama, u vakuumskim prostorima između ove i one strane.
Ali te male šmizle navikle su da prkose svim nestabilnostima, padovima, prognozama, dijagnozama, sumnjama, letargijama, pogledima. Toliko su nežne u svojij snazi, toliko moćne u svojoj ljubavi prema svemu, i tako jednostavno a savršeno svoje, da ne možete da izbegnete da to pređe i na vas.
One su osvojile život da bi uživale u kiši, jele kolače i slušale tramvaje kako prolaze. Mi matori, dok se zamlaćujemo nekim sitnim i krupnim destrukcijama, zaboravljamo da se sve to u stvari zove sreća.
I tako me, između ostalog, Sunčica i Lucija uče da sakupljam takve čestice ljubavi. Još samo da sad ja naučim da pazim kome da ih dajem.
*Naslov ove beleške je Jelenin (Artmistakes) komentar na našu zajedničku fotografiju. Jela uvek bode u centar! :*
Divne li fotke. Stvarno za uramit.