Turska – divna zemlja divnih ljudi

Alanja, TurskaSleteo sam u Antaliju. Na aerodromu su mi rekli da nađem Marjam. Ubrzo pronalazim lepu, vrlo ljubaznu devojku neobično nemirne kose, koja mi je na brzinu objasnila u koji autobus da uđem. Krenuli smo za Alanju, i ona se predstavi kao naš predstavnik agencije u Turskoj, nastavljući da priča o nekim uobičajenim stvarima bla…bla..bla… Ja sam bio zauzet upoznavanjem sa jednim bračnim parom iz N. Beograda koji su mi delovali vrlo OK. Stigosmo ispred mog hotela, gde sam izašao, a Marjam mi dobacuje kako će doći sutra da prodaje izlete. Odosmo na recepciju. Ah… počinje moje dugo očekivano letovanje…

Action team sa raftinga na AlariMore, sunce, plaže, hladno pivo… sve je bilo kako treba, ALI ja hoću na rafting i odlučim  da se prijavim. Problem je što je to bio treći dan u Alanji, gde su temperature i vlaga vrlo visoki. Stigao sam sa grupom na neku planinu sa koje smo se spuštali na reku Alara, i ja dobijem zadatak da nosim lubenicu od 5 kg (mada mislim da je bilo i više) kroz strmu stazicu koja je bukvalno propadala do reke. Napominjem da sam na sebi imao zaštitnu kacigu i prsluk. Ubrzo počinjem da se znojim kao životinja… sa mene lije znoj i pada u oči, a lubenica pod miškom klizi kao blesava, počinju da mi se tresu noge od strmine i napora… I JA PADAM, lubenica ode u paramparčad, a ja lepo guzicom stignem do reke. Malo sam se izgrebao, ali nije bilo strašno. Posle kratke obuke ušli smo u čamce, ali falio je jedan instruktor, tj.vodič, i pogodite – moj tim je išao u brzake bez vodiča. Action team, kako su moju grupu Turci nazvali, sačinjavalo je nas četvoro, koji su sedeli sledećim redom: Miloš, ja, Milena (svi iz Srbije) i Karlos (Brazil). Sve je bilo lepo, priroda fascinantna, ali u prvom ozbiljnijem brzaku Milena i ja smo završili u vodi, a Karlos je ostao bez papuča.  U jednom još jačem brzaku, ja sam pao preko svoje noge na Miloša. Pošto nisam smeo da pravim nagle pokrete (jer ćemo se prevrnuti) ležao sam na čoveku i govorio Mileni da me podigne veslom (veslo ima specijalne hvataljke za takve situacije), međutim ona me je samo pipala (ili udarala?) veslom… ali izvukli smo se… Ostatak puta beše predivan… ručali smo… kupali se… pio sam vodu iz te reke… i na kraju smo popili turski čaj u nekom selu.

Reka Alara, TurskaTada nailazi period plaže i kupanja. Odlazio sam u beach club Flamingo, koji mi se svideo zbog domaće i prisne atmosfere i vrlo ljubaznog osoblja. Već treći dan kada su Turci videli da sam redovan gost u njihovom klubu, prestali su da mi naplaćuju jutarnji čaj i ležaljke – kada bih zvao nekog da platim ono što sam koristio, samo su mi namigivali i odmahivali rukom. Jedno jutro kada sam poranio u klub i nije bilo gužve, mom stolu priđe jedan od konobara-domaćina i započinje razgovor sa mnom. Od njega sam saznao da taj klub drži njegova familija, a oni su Kurdi, i drže se zajedno.

KurdiMalo sam provocirao kako su teroristi, a on je prihvatio zezanje i eto… shvatili smo da njegov i naš narod ima veoma sličnu priču. Zove se Mahmut i drugo veče sam upoznao njegovu braću Masuka, Mehmeta, Ruzgu i jos jednog Mahmuta. Dobri momci, zezali smo se i upoznali, dok su mi odjednom sasvim neočekivano   predložili da budem njihov gost par dana. Sa oduševljenjem sam prihvatio, ali sam se ubrzo ujeo za jezik. Uplašila me je činjenica da sam ja ipak sam u stranoj zemlji, mogu me pokrasti i bla bla bla. Sad me grize savest kada se setim tih ideja, jer je moj boravak u njihovom kampu (to su nomadi koji se bave uzgojem koza i ovaca) i koji su se približili Alanji  zbog turističke sezone, bio najlepše iskustvo koje sam imao! Toliko su domaćini želeli da mi udovolje, da mi je bilo neprijatno. Video sam kako se pred mene iznosi sva hrana koju imaju. Napominjem, to je siromašan svet koji teško živi i snalazi se kako zna i ume, a opet su sve iz kuće izneli pred mene. Otišao sam od njih sav srećan što upoznajem njihovu kulturu. Bilo je predivno.

Turski hamamPošto sam u međuvremenu zabradio, odlučio sam da posetim tursku berbernicu i obrijem se. Otišao sam u obližnje selo kod pravog berbera (samo su mu pijavice u tegli nedostajale) na brijanje. Ono traje oko dva sata i procedura je: pakovanje u vruće peškire, brijanje sa britvom, umivanje, prljenje dlaka u nosu i usima, kolonjska voda i neka pomada sa lepim mirisom, masaža glave i vrata. Kada sam izašao iz berbernice, bio sam novi čovek.

U jednom od svojih bazanja sretnem čoveka koji se patio sa plevljenjem jednog parčenceta zemlje i tu se probudi moj svetbiljaka ego i ja čučnem pored njega da mu pomognem. Ne zna čovek  engleski, a ja jako malo turski, ali ipak smo se upoznali. Zove se Baki i radi za obližnji rasadnik (cvet se na turskom kaze cicak). Čoveče, u zlato da me okuje što sam pomogao i zove me na ručak kod sebe, da usput upoznam njegovu porodicu. Živi u selu Kestel koje je od Alanje udaljeno oko 10 km. Dočekali su me njegova žena, dve ćerke i sin i posle jedne rečenice koju nisam razumeo, gostili su me i ponašali se prema meni kao prema kralju. Kod Bakija sam bio jedno veče i otišao nazad u grad. Bilo mi je neprijatno da se uvaljujem, a puna kuća ljudi. I danas me Baki zove da vidi kako sam, da li je sve ok (u redu se kaze tamam na turskom).

Turski hamamPlaža, sunce, pivo, muzika… odlučim da idem u hamam da vidim kako je i to. Tretman traje tri sata i sastoji se iz: saune, parnog kupatila, đakuzija, pilinga tela, masaže sa penom, kupanja, masaže sa uljem i na kraju maske od blata. Treba li da kažem kako se čovek oseća nakon toga?

Prodavnica tepiha, usamljene šetnje plažom i zalazak sunca, zvuci Ben Harpera i turskih disko hitova, ukus alve i orasnica u ustima… Uh, brzo su mi prošle te dve nedelje, ali bile su neponovljive…

napisao Igor Ember

3 oдговора на “Turska – divna zemlja divnih ljudi

  1. oooo daf vidim da si najzad upoznao tursku, obozavam tu zemlju… tamo nekako uvek se osecam kao kod kuce, jos nisam posetio jug turske ali to mi je pod „must do“…
    dali si imao vremena da posetis Istanbul? to je grad snova, tri put sam bio i nije mi dosta… huh bre sto me uvali u tripove, ahhh to „pusto“ tursko!! 🙂

  2. ljudi, odusevljen sam tom kulturom, ljudima, hranom…mije to samo odmor…
    poceo sam cak da ucim i turski….
    zaista, divna zemlja divnih ljudi…odusevljen sam…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *