Split u rano proleće 2008. (I)

Zvanični plakat za Dane bonsaijaIzreka Teško žabu u vodu naterati kao da je skovana za mene. Najčešće je potreban samo mali povod da bi krenula u akciju. Tako je bilo i ovog puta. Uzrok našeg produženog vikenda u Splitu bilo je gostovanje jednog od najvećih svetskih bonsai majstora Valtera Pala (Walter Pall) iz Nemačke. A pored njega, odande smo poneli još gomilu, mahom pozitivnih, utisaka.

Kao jedan od moderatora našeg najvećeg foruma o biljakama (SvetBiljaka), prosto sam osetila i dužnost da prisustvujem ovom događaju. Kao i još pet mladih biljkoljubaca i moderatora (zajedno sa tvorcem istog foruma), i što je najvažnije, ljudi željnih druženja, avantura, odmora i dobre zabave. Dakle, 6. marta u 20:30 uveče sa jednog od Lastinih perona za međunarodne polaske trebalo je da krene direktni autobus za Split. Naša grupa je u samom početku bila sačinjena od 11 ljudi, ali je zbog raznih cimanja, opravdanih i neopravdanih razloga, za polazak bila spremna mala, ali odabrana, četa od šest ljudi: tri Beograđana i Beograđanka, Nišlijka i jedno Makedonče.

Pola sata pre polaska, dok smo pokušavali da nekako vratimo karte onih koji su odustali, a ljubazna devojka sa šaltera nam u tome svim snagama pomagala, čuli smo tako veselu vest da je jedan deo našeg puta zatvoren zbog jake bure. Stojimo zakopčani do grla, sa kapuljačama, šalovima i ostalom zimskom opremom i spremamo se da idemo na more! Ipak, atmosfera koja je zavladala već na samom polaznom peronu, nije nam dopustila da odustanemo.

Na ulasku u autobus nas je sačekala vrlo ljubazna hostesa iz Hrvatske – Vesna, za koju smo kasnije saznali da važi za legendu ove linije, koju svi mnogo vole. U autobusu mešovita ekipa, kako je i ona, na njenu iskrenu radost, primetila. Mesta da se svi opušteno opružimo. Strana pop muzika osamdesetih. Veselo čavrljanje. I pravi ljudi, koje mogu da pogledam, sa kojima mogu da se smejem i koje mogu da dodirnem. Ne oni sa chata. Ne oni apstraktni. Niti oni sa vesti. Drago mi je što ne sedim pred teveom slušajući o političkim previranjima, o nacionalnim sukobima i neredima. Što ne glumim zabrinutost zbog sudbine jednog jadnog naroda i jedne napaćene zemlje. Što ne živim u prošlosti. I što ne živim tuđe živote i ne želim da mi iko nametne nešto. Hoću sama da se uverim da li je sve tako crno.

Putovanje noću me je podsetilo na detinjstvo, kada sam sa decom iz svog obdaništa i vaspitačicom koju sam obožavala (a i dalje je obožavam) išla na more. Ipak, umesto vaspitačice, sada nas je na sličan način čuvala Vesna.

VelebitNa granicu sa Hrvatskom, gde smo se zadržali oko deset minuta, došli smo posle otprilike dva sata. Noć je dalje protekla brzo, mirno i veselo. Počelo je da sviće kada smo bili pod Velebitom. Velebit pod snegom, a još svega dva-tri sata do mora. Sve je belo i čuje se kako vetar napolju huče. Sada mi je jasno zašto su ljudi iz ovih predela veliki i jaki. Oblast je divlja, pusta i surova. Bi mi drago što sam toplo ušuškana u autobusu gde se pričaju vicevi.

U Split smo stigli oko 08:30 ujutru. Bilo je opravdano što smo pošli obučeni kao za zimski uspon, jer je bilo dosta hladno i oblačno, a tome je dosta doprineo i snažan vetar. Sačekale su nas prijateljice iz Splita, koje su se, što smo tek kasnije saznali, potrudile da nas dočekaju i olakšaju prijatan i udoban dolazak do smeštaja. Pored toga što sam videla more, bila sam presrećna kada su nas smestili u jedan super minibus, jer ih ja prosto obožavam.

Putovali smo do Kaštela oko pola sata, a to malo putešestvije, i pored velikog umora od nespavanja, tako radosno, završilo se u vili Cezar, koja je do sada najlepši smeštaj u kome sam bila. Sobica čista i svetložuta, koja miriše na vanilu, drvo limuna pod prozorom, stari deo grada u daljini i iza njega planina… nakon okrepljenja tuširanjem, zaspala sam kao beba. Pravi ušuškani, spokojni san sa mirisom mora.

To je ta kravica šoljica na koju sam odlepila! :) Probudio me je smeh. Naravno, ja sam kao svaka žena u godinama, morala malo da odmorim svoje trošne kosti, dok su se mladi zabavljali. Pristala sam da popijem nes kafu od čokolade (na koju sam se tih dana opasno navukla, mislim da je to najviše zbog šolje u koju su je sipali), a zatim smo otišli u šetnju.

I ono zbog čeka sam najviše putovala i što mi je naviše nedostajalo stvorilo se preda mnom. More! Mislim da su prolaznici mogli da osete sažaljenje gledajući nas kako onako lagano obučeni trčimo uz obalu, pljuskamo se vodom i radujemo kao mala deca. Ipak, sigurno nas više mogu razumeti oni koji ne mogu tako lako da stignu do mora, a koji znaju koliko ono pozitivno utiče na čoveka.

Sledilo je dalje upoznavanje sa mestom i meštanima, našim domaćinima, a vrhunac večeri (makar onakve kakve je u javnosti moram predstaviti) bio je odlazak na mesto zbivanja 2. međunarodne bonsai konvencije Dani bonsaija u dvorcu Vitturi.

Nastavak sledi…

5 oдговора на “Split u rano proleće 2008. (I)

  1. E baš si me podsetila na moja putovanja do hrvatske obale kao klinka.I sve to autobusom sa školom. Prošla sam uzduž i popreko celo primorje. I vrlo dobro se sećam puta, noću, pa kroz neke šume, pa onda kad pukne pogled sa planine na more… Nema ništa lepše. Planiram hrvatsku ili ove ili sledeće godine. Lep putopis, čekam nastavak…

  2. Pa, ja sam bila toliko mala da se ne sećam baš svega, a mislim da nismo išli uzduž i popreko, baš zato što smo bili dosta maleni. Ali, nostalgija je čudo, i kod mene je ona baš jaka.
    Volela bih da se više ljudi osmeli i opusti da tamo ode na odmor, to je jedan od ciljeva ovog putopisa. Mi ćemo sigurno ići na leto na Hvar i okolna ostrva, mada bih ja rado i išla na ona, tako popularna, krstarenja Kvarnerom. Ali, sve zavisi od toga koliko budemo radili (zapravo, zaradili 😉 ).
    Spremam one silne fotkice i tekst, pa će biti nastavka… 🙂

Одговори

Ваша имејл адреса неће бити објављена. Неопходна поља су означена *