Солун од шест километара среће

После сунца и мора и плаветнила; након пливања, шетњи и слатке летње доколице, која је у Грчкој не само примамљива већ и пожељна, у мени је и даље пецкала та жеља да видим Солун. Годинама смо пролазили поред њега, и он би нам први сервирао парче мора које смо толико ишчекивали, састављен од ројева ниских, непрегледних зграда са огромним терасама које су граду издалека давале бљештавобелу боју, ону која се савршено уклапа са морем и бродовима, наравно. Тамо, на Медитерану, и природа много полаже на естетику.

Остајао је иза нас, док бисмо ми хрлили даље, у брда, ка плажама, тишини и свом омиљеном месту у маслињацима. Један од најмлађих градова у Европи. Град са великим шеталиштем уз само море. Где се под благим сунцем југа башкаре и лелујају пругасте тенде посластичарница, прозрачне хаљинице и зује мотори у које лупка ветрић с мирисом мора, док се провлачи кроз уске, поспане уличице.

„Овог пута ћемо га коначно видети!“

„Али, Милице, прво паковање, па док се са свима поздравимо, па пут до тамо, па снађи се, па нађи паркинг, па обилазак. Знајући нас, то ће потрајати. А тек после тога нас чека пут до Београда.“

Била сам непоколебљива, иако сам знала да ћу пасти на нос. Али ваљда када нешто толико желите и радујете се томе, о падању на нос се и не размишља, зар не? Помисао на умор, научила сам до сада, већ ме чини уморном. Ипак, помисао на добар провод даје ми снагу да смислим шта ћу и како ћу са умором чак и када, и ако уопште, дође.

„Сунчице?“ На тренутак сам заборавила на то како ће то и за њу бити нови град. Нове улице, потпуно нови утисци, непознати простор са непознатим људима који причају непознатим, неразумљивим језиком. А она се теже креће, и све њене реакције су наглашеније, и када је у питању лепа емоција, а и када нешто није по њеној мери. Да ли ће јој се допасти ово наше луњање?

Упалила ми се она црвена лампица: Постоји опасност да се наша мала екипа претвори у ходајуће растројство. Видите, тако ми се моје стрепње редовно обраћају. Невоље настају само онда када јој поверујем, тој досадној лампици.

„Сунчи, љуби те мама. Хоћемо да видимо Солун. То је један велики, супер град, има и море, има много радњица, а тек сладоледа! Идемо мало да прошетамо, држиш маму за једну, тату за другу руку, океј? Ако се умориш, седнемо да одморимо. Слушаш нас, да се не бисмо изгубили, или да се љоснемо негде, важи? Видећеш, сигурна сам да ће ти се допасти. Ја сам баш срећна да га видим. А ти?“

Црвена лампица је убрзано треперила за узбуну, а ја сам је умирила тиме што знам да заједно можемо све, па и ово. Како, појма немам. Као и увек, ваљда. Ухватила нас је за руке и поскочила уз цијук радости. Ако се нечему радују мама и тата, то мора да је нешто стварно кул. Заједно смо!

Солун нас је увукао у себе попут разгаћене одбојке на плажи, или попут просечне вечере са грчким домаћинима, или као град који је некако скоцкан по мојој мери. Неким градовима се прилагођаваш и учиш себе да их волиш, неке не волиш никако али учиш се да се некако што једноставније провучеш у њима, а са неким градовима једноставно кликнеш. Као и са људима, уосталом.

Солун има ту неку енергију лагану а опет полетну, у њему се чини да све одмара у ритму сијесте, а опет је све тако живо и у покрету. Он мирише на море, на мед, на лимун, на младост, на јасмин, на нешто што немам појма шта је, али примамљиво је и нежно у исто време. У њему се плочници пресијавају под јаким подневним сунцем, улице су мале, у њима се саобраћај стиска и мили, али море пар корака даље стишава све и даје ти простор да дишеш.

Боје, свуда су боје осветљене, и самим тим и јарке, треперуће од ветрића који непрестано, у разним правцима, протрчава поред вас, да вам се уплете у косу, хаљетак или босе ноге. У њему су укуси богати и пуни, и послужењу не недостаје ништа осим да га можда има мање, јер стомак је један а калорије су тешке. Солун је сав од вреве, шаренила и мора грађен, уређен довољно да вам буде удобно и хаотичан толико да вам не буде досадно.

Шта сам понела у свом туристичком цегеру

♥ Слаткише из највеће продавнице са орашастим плодовима и сушеним воћем коју сам икада видела. Ма знате оне здраве снек-барове од лешника, бадема, пистаћа, сусама, сједињених медом? Или замислите само мноштво различитог сушеног воћа са зачинима од којих за многе никада нисте ни чули. Ја остала затечена мирисима, колико је Сунчица остала очарана импровизованом фабриком за прераду лешника, која је смештена у оквиру радње. Да будем искрена, слаткиши су кратко били у овом цегеру, нестали су док смо дошли до друге раскрснице. Дијета у Грчкој је тешко остварива ствар. Али и непоновљиви укуси вредни су сваког одлагања.

♥ Осмехе, осмехе, осмехе. Ма не оне насртљиве, убежбане, с предумишљајем, бљештаве. Овде је те спонтане, ко онај морски ветрић лагане, љубазности на сваком кораку. Не мислим само на љубазност у контакту са неким, мислим на онај осећај који имате крећући се међу људима, на атмосферу која влада. Навикла сам да падамо у очи. Навикла сам да слушам питања или коментаре. Овде се људи не баве вама, али су ту ако вам је потребна услуга или помоћ. Права мера међуљудских односа, ако се ја питам.

♥ Толико тога лепог. Лепе зграде, лепу одећу, лепе терасе, лепе мирисе, лепе кафиће, лепе људе. Дозвољено је, природно је, ма пожељно је бити леп, насмејан, задовољан. Дозвољено је уживати у музици, у испијању кафе, у љубави, у осећају да ти је добро, и да не мораш да правдаш своју срећу. Зар то не би требало да буде нормално? Тамо, у Солуну, заборавила сам на своје године и на све оно много што су ми оне донеле. Имала сам највише 25, мада када ти је добро о годинама и не размишљаш. Била сам слободна, и нико у томе није видео ништа необично. Јер тамо је сасвим нормално то што ти је лепо.

♥ Кексић успомене из једног кафића у коме смо попили најлепшу ледену чоколаду с погледом на море. Поред укуса чоколаде за освежење, ту је и тај осећај да ми је све потаман, и да мени, људи моји, осим ове две руке које држим са једне и са друге стране, није потребно ама баш више ништа под овим усијаним септембарским грчким сунцем.

♥ Боје, дезене, мозаике, хватаче снова, корморана који у узбурканом мору лови рибу, огромне саксије са огромним, расцветаним жбуновима, мирисе топле и ружичасте, загрљаје, тај дивни осећај да не мораш ништа осим да дишеш и ходаш, поздраве од уличних артиста, бродове и небо. Оно је свуда исто, кажу, а опет… Негде се више смеје.

♥ И на крају, сасвим случајно и неочекивано, налетела сам на највећу дечју књижару, коју сам пре тога неуспешно покушавала да пронађем. Нисам себи смела да допустим да се изгубим међу њеним полицама, јер је већ било касно. Али сам успела да изаберем једну сликовницу грчких савремених уметника. О чаролији коју заједно стварају мама и ћерка. Шта кажете на мој сувенир?

Када смо се коначно, тешких ногу, окићених руку и пуних срца, сместили у кола, сели смо у тишини да удахнемо ваздух и приберемо се, како бисмо наставили пут, у ствари тек кренули натраг кући, неких 550 километара даље. Сунце је већ било ниско, град је успорио, на мом телефону писало је 17:38, а онај бројач корака зауставио се на близу 10.000, што је у преводу значило нешто више од шест препешачених километара.

Шест километара?! Бленула сам, задихана, мало у бројке, па у Ивана, па у Сунчицу, која се напајала водом, весело ландарајући ножицама које могу слободно, љуби их мајка, да се похвале да су виделе света. Те ногице, и ту малу блесаву главицу која носи две плаве, увек рашчупане кикице, уопште не занима шта ко претпоставља, суди или мисли. У њој нма места за сумње и прибојавања. У њој су чиста пространства и ведрине.

„Дођите да вас грлим, обоје!“

Иза нас остао је слатки Солун, остало је и море, а пред нама се протезао пут за Београд, осунчан и лаган, поплочан бугацама кремама и сендвичем са фетом, и заслађен поносом.
Она моја црвена лампица је ћутала. Мислим да је коначно укапирала.

4 oдговора на “Солун од шест километара среће

  1. Мицо нова тема стварно предивно изгледа!
    А слике… ма сва срећа, лепота и шарениш који помињеш шљашти из њих. 🙂

    И браво за Сунчи и сваки пређени корак! 6км? Кад су већ толико ојачале те мршаве ногице? 🙂

  2. Хеј, Марице, да знаш да је фалио твој коментар да би нам цела ова промена била комплетирана. 🙂 Супер се уклопио!
    Много ми је драго да ти се све свиђа. Сад ће и фотке заблистати.
    Кажем ти ја, те ногице опасно расту и јачају, кроз неколико година имаћемо још једног малог планинара.

Одговори

Ваша имејл адреса неће бити објављена. Неопходна поља су означена *