Na vrhu rečnog ostrva

sprud

U zavisnosti od perioda godine i vremenskih prilika, ume reka da se poigra i izmeni na naše oko naviknut pejzaž i na reci i na priobalju. Ovog puta, nivo Save se toliko spustio, da se na donjem špicu Ade Međice napravio dug peščani sprud, koji smo danima posmatrali sa obale, uživajući u pogledu na kupače koji su se baškarili na sopstvenoj plaži. Morali smo to da vidimo izbliza i pustili smo našem vernom Dopefish-u da nas do tamo dovede.

U trenutku kada se čamac nežno nasukao, mekano uranjajući u pesak, setila sam se koliko sam zaljubljena u ovo skromno ostrvce ugnježdeno između dva velika prirodom nadarena, ali urbanom rukom doterana parčeta kopna. Udišući punim plućima miris reke ugrejane upornim vrućinama, uživajući u talasićima koji se stvaraju tamo gde se dotiču dva rečna puta, gledala sam jednu malu radost kako se kupa, smeje, ciči, ma ne zna šta će od sreće, u ovom prostranom plićaku od gline i sitnog peska i našoj dozvoli da ga u izdašno koristi kako se njoj dopada. Bilo je tu galebova. Našli smo rečne školjke – velike, mirišljive i pune sedefa. One koje su se nekako našle na obali, vraćali smo nazad, da se ukopaju u pesak i pokriju vodom. Sreli smo psa kojeg danima posmatramo sa obale kako se zatrčava u vodu. Stigla su i neka sitna dečica, koja od sreće nisu znala šta bi drugo, do da poskidaju svoje gaćice i okače ih na naše sidro pobodeno u pesak. Radi ugodnijeg, nesputanog kupanja. Letela je lopta i koraci bosih stopalca tupo su se zabadala u pesak, da se odmore. I u meni se javila ona stara misao, lišena preispitivanja, naslonjena samo na osećaj i čistu želju – da se jedno, neko vreme, zadržim ovde. U kućici sakrivenoj među drvećem, okruženi lišćem, vodom i nebom. Beskrajnim, punim smeha.

3 oдговора на “Na vrhu rečnog ostrva

  1. Tabana mi kiša po prozoru, od kada sam ustala. Pokisao mi veš na terasi. Ko zna kada će se osušiti od silne vlage u vazduhu. Nigde sunca na vidiku.
    I onda dođem na tvoj blog. Sunce zasija. Usne mi se razvukoše u osmeh. Stvarno imaš tu magičnu moć kad zacvrkućeš, da rasteraš oblake. 🙂

  2. Ih, kiša, to mi ovde vidimo samo ponekad. Uglavnom vrućine i suva zemlja. I prašina na japankama. Posebno kada neplanirano kreneš u šetnju od 15 km. Je l’ veruješ da smo toliko prešle onaj dan, na 35 stepeni? Ma, dođi da te ljubim! :***

  3. Žene! Kad pričamo ne znamo da stanemo, kad hodamo još se teže zaustavljamo. 🙂 Ja se čudim da do Ostružnice nismo došle. :*

Одговори

Ваша имејл адреса неће бити објављена. Неопходна поља су означена *