Crtice iz Grčke, deo prvi

maslinaStižemo u cik zore, neispavani i zadovoljni. Put je prošao brzo, muzika se smenjivala, auto je preo, mi smo pričali, Sunčica je sve pomno pratila. Ovog puta nije ništa htela da propusti spavajući. Lepota puta na mesto koje već poznaješ je u tome što lako do njega dolaziš, bez previše razmišljanja i dodatnog stresa. Naša plaža je izjutra uobičajeno lepa i mirna. Ulećemo u vodu iz cuga, i to kupanje nam dođe kao zamena za san nakon neprospavane noći pune utisaka.

**************

Ove godine more za nju nije sastavljeno samo od zvukova. Znala sam da je njeno uporno ponavljanje da ne želi na more samo izraz toga što ga se ne seća toliko da bi želela da mu se vrati. Rano ujutro, kada smo stigli, more je bilo čisto, radosno i spremno za igru. Jurila je talase. Uskočila u vodu. Trudila se da razazna šta se krije ispod njene površine. Gledala odsjaje i hranila se njima. Okrenuta obali, puštala je da je talasi nežno guraju ka nama. To ju je posebno zabavljalo. Hodala po plićaku, sa sve gumom i mišićima. Osmeh prijatnog iznenađenja nije joj silazio sa lica. Pojačavao se pod naletima mirišljavog vetra kome je okretala lice.

I? Šta sada imaš da nam kažeš? Da li ti se dopada more?

Daaaaaaa! Odjeknulo je celom plažom. A nogice su nastavile da rade punom parom.

Jedino što joj se za sada nikako ne dopada, to je činjenica da je more preslano za njen ukus.

**************

Prvo se oglasi komšijski petao.
Zatim vetrić počne da se igra sa našim zavesama.
Kada u dvorištu začuje dozivanje razbežale dece, vreme je za ustajanje.
Dečkić iz apartmana do našeg zove se Janis. Njegov tata je Dimitris, a mama Marija. Upravo su stigli novi gosti: tata Vasilis, sa sinovima Janisom i Dimitrisom. Mamu zovu Marija. Vlasnik naše omiljene radnjice je Vasilis. Baš se pitam kako mu se tata zove.

**************

Sva lakoća postojanja naselila se u Grčkoj.
Za miran san dovoljan je otvoren prozor, za osmeh samo da pustite svoj pogled da se odmara na moru ispred sebe, za sitost malo peciva, voćka i šaka maslina, za ljubav držanje za ruku, za lepotu jedna haljinica, papuče i lice koje svoje vreme provodi okrenuto suncu.
Živeti je ovde lako, jer svu težinu teških emocija i ružnih ljudskih odnosa možeš sahraniti ispod prvog drveta, ili nepovratno baciti u plavetnilo. Čovek se ovde čitav uranja u osnovne elemente, zaboravljajući čemu služe prošlost, arogancija, brige.
Ovde se igre ne planiraju, o njima se ne čita na internetu, kao i sve ostalo, one se rađaju bez muka, spontano kao svaka dečja igra.
Jurimo prskalicu za travu. Pokušavam da shvatim šta je sada smislila. Slatko mi je sve to. Pošto ne može sama da se kreće, ja sam svedok svake njene avanture i tako upletena u dečje nestašluke i ostvarivanje nekih mladih ideja. Mnogi posmatrači mogli bi da se zapitaju zašto dobrovoljno na to pristajem, i kako mi to polazi za rukom, jer je dečja radoznalost nepresušno polje. Jedan razlog je taj što mi je čast da budem svedok jednog novog otkrivanja sveta. Drugi razlog je taj što sam uvidela da i odrasli umeju da istražuju, ali to se često svodi na trku sa vremenom, sa sobom, sa drugima, na postignuća, na… kako god, odrasli uvek ispred sebe imaju neki cilj, i nisu srećni dok ga ne ostvare. Nisu možda srećni ni kada ga ostvare, jer misle da bi mogli još, da bi trebali još, da oni to zaslužuju. Deca ne pate od tih boljki. Ona istražuju srcem, i raduju se svakom malom otkriću. U stvari, poslednjih par godina nije me zamorila ona, niti svi njeni problemi i izazovi. Koliko me je zamorilo ono što odrasli o tome misle.
Prskalica se neumorno okreće. Mi za njom trčimo, po obodu jednog zamišljenog kruga unutar koga je sve osveženo i mokro. Trudimo se da ostanemo suve, a zapravo se potajno radujemo kada nas prskalica stigne i orosi. Smeh se pojačava sa svakim kvašenjem, i svakim padom zbog klizanja. Kasnije smišljamo kako da se provučemo između dve prskalice koje se naizmenično okreću na putu do naše sobe. Upadamo u sobu mokre i ulepljene od prašine koja se na nama u međuvremenu pretvorila u blato.

**************

Zanimljivo mi je ponekad da gledam pozere. To i jeste njihova svrha, zar ne? Neverovatan mi je svet tih ljudi, da pored svega što stoji, lebdi, teče, leti oko njih, oni ipak i neutešno vidi samo sebe. Jedan Bugarin, raskošnog tela i hipsterskog opredeljenja, predano se maže velikim repertoarom kremica, pri tom posebnu pažnju dajući tetovaži morske zvezde na levoj mišici. Ta zvezda zauzima počasno mesto u njegovoj veličanstvenosti. Šara gustom belom kremom po obodu zvezde, i polako shvatam u čemu je trik. Zbog zaštitnog faktora zvezda sunčanjem postaje oivičena belom putanjom neosunčane kože, dok celo telo sija preplanulošću.

**************

Kao i na mnogim drugim putovanjima, i ovde imamo pseće društvo.
Ja volim pse. Kao što su mi mačke društvo za kuću, tako su mi psi odlični drugari za napolje.
Moj najbolji prijatelj bio je pas. Nikada nisam pisala o njemu. Ne mogu ni sada. Ali čisto da znate, Beki je bio veliki pas. Ma, veliki čovek.
Lajka je naš domaćin, predobrih blagih očiju, sklona leškarenjima danju, dok je uveče raspoložena za igru, zakusku i šetnje kroz maslinjake. Došla je na ovo brdo pre par godina, tužna i izgladnela, noseći u zubima dva mala šteneta. Oni su sada ovde glavni čuvari. Mel, što prevedeno sa grčkog znači Medeni ili Medenjak, mali je pas, na prvi pogled prgav i stalno nešto ljut. Situacija se značajno menja ako sa njim podeliš svoj obrok. Postaje umiljat, čuva ti dete i čeka te pred vratima. U ovo divno prijateljstvo sa njim mora se neprekidno ulagati – nudeći ga bilo čim što bi inače ti sam slatko pojeo. Ljubomoran je na Lajku i trudi se da bude makar upola šarmantan kao ona. Kao gradsko psetašce, ipak je gleda sa strahopoštpvanjem. Prošle godine nosio je veliku opekotinu na butini, jer se u nekom svom buntu sakrio u kupatilo, gde je bio prosut domestos za pranje. Naravno, on se pravi kul, živeći u uverenju da se mi toga ne sećamo.

**************

Spisak stvari koje su ti ovde svakodnevno potrebne dosta je kraći od onog koji imamo kod kuće. To je ono što me najviše odmara – minimalizam potreba, stvari, lista i ekspanzija prostora za slobodno kretanje i oslobađanje nagomilanih misli u stalnom sudaranju.
Na spavanje idem odmorna, puna energije i ideja koje mogu, a ne moraju da budu ostvarene. I sama ideja je energija.

**************

sm-kisa-grckaDrugačija je. Iz godine u godinu to posebno ovde mogu da vidim. Sve je manje igračaka oko nas, a sve više su njene rukice upetljane u naše aktivnosti. Jede špagete zajedno sa nama, i iako joj pomažem, drago mi je što ne moram da spremam nešto samo za nju („jer je njoj potrebna posebna hrana“). Žvaće brižljivo i prenaglašeno, tako da svi vidimo kako ona to zna. Posle obroka postavljam stoličicu pored sudopere i zajedno peremo sudove dok nam se koža na rukam ne smežura. Jurimo sapunicu i bušimo balončiće. Mirišemo sapunicu. I ona miriše na limun.
Neustrašiva je pred talasima. Dugo gleda u talase koji udaraju u njene zatvorene šakice, napunjene kamenčićima. Smeška se i nešto im priča. Sledeće godine, znam, umeće da mi kaže šta tačno vidi.
Samouverena je dok hoda. Oduševljava me kod kod nje što ne haje za svoj hod, koji je nesiguran, teturajući, zategnut. I sve bolji.
Ovde obuća za nju ne postoji. Svaka podloga, bilo to tek pokošena trava, sitni kamenčići, kozje stazice ili ugrejan kamen. Ni bockanje ni ogrebotinice nisu važne koliko je važno to što ona to može sama, i što će moći sama. Bodrim je i pucam od sreće kada vidim da joj super ide. Strepim u loše dane, kada joj se nogice ukrštaju i kada joj je teško da uhvati ravnotežu. Tada hrabrim i sebe.
Malena, shvati, možeš da hodaš. Meni je najlakše da te stavim u kolica i guram te. To bi najveći broj mama i tata uradio nakon svega što su prošli, i nakon svega čime su ih zaplašili. Znaš, zamalo i ja to da uradim. Ali jok. Odlučila sam da ordinacije, neka-tamo-dostignuća i hladne ustanove sa još hladnijim ljudima zamenim delanjem u skladu sa prirodom i intuicijom, i mojom i tvojom. Ti zaslužuješ više i znam da te nogice mogu bolje. Verujem da ti je ponekad teško, ali ni to nije ništa strašno. Hajde, beži sad, ja ću da te jurim, da vidimo kako ta stopalca osvajaju kilometre!
Srce mi je puno kada vidim koliko je pokret čini srećnom. Da li smo mogli da dobijemo više?

**************

A drugačija sam i ja. Ne bih tačno mogla da kažem u čemu se ogleda ta promena, ali osećam da je tako.

**************

Smejemo se kako smo divne boje na sebe nabacili i kako se sve savršeno međusobno uklapaju. Čak nam se i tata u tome pridružio i svi se slažemo kako odlično idemo ovako svi troje, u kompletu. Kada su boje vesele i drečeće, zajedno mogu da idu i plava sa zelenom, i narandžasta sa roze, i bela sa bilo kojom od njih. Letnje boje imaju poseban sjaj. Imaju čak i ukus.

**************

Kada bi me neko zamolio da predstavim savršenu sreću, nacrtala bih dete u sunčan dan kako boso trčkara kraj neke vode. Pitam se šta bi mi Jung na ovo rekao.

********************

Uveče se sve smiruje, i svi oni dnevni poslići su iza nas. Ostaje vreme za gluvarenje po imanju, i za posmatranje okoline sa ove visine. Negde u daljini čuju se talasi, a daleko ispod nas trepere svetla Neos Marmarasa. Srećom, ovde je mračno i putić koji vodi u šumu je tim pre primamljiviji. Spuštamo se iz Kopane, nebo je neverovatno lepo, prepuno zvezda i uvijeno Mlečnim putem. Sunčica se koleba sa hodanjem, i tada shvatam da se plaši mraka. Nosim je u rukama i svi ćutimo u onoj lepoj tišini koja liči na muziku. Kada ti i onaj koga voliš pokaže svoje strahove, shvataš koliko je važno da konačno izađeš na kraj sa svojim.

**************

Dogovaramo se da za sutra nemamo nikakav plan. Pa da vidimo gde će nas to odvesti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *