Spasavanje uspomena

Ada 2014Prošle nedelje sam nekoliko puta opasno zabrljala. Prvu grešku, nakon koje sam pola dana provela kao tamnobraonzelenokosa žena, napravila sam iz najbolje namere, uverena da bojenje kose i nije neka nauka, zar ne? Ispravljanje te greške platila sam mnogostruko, mereno brojem potrošenih sati koliko i novcem. Druga je već bila mnogo stresnija. Kada sam otvorila svoj program za obradu fotografija, umesto već savršeno usvojenog niza foldera i šarenila fotografije koja je poslednja tu stajala, u mene se zagledalo beskrajno prazno crnilo sa monitora.

Program mi je poručivao da mu nedostaju fotografije sa kojima treba da se igramo. Odmah sam krenula u potragu, ali sve što je do juče bilo brižljivo upakovano i složeno na disku, nekud je isparilo.

Mahnito preturajući po svojim virtuelnim fiokama, pokušavala sam da shvatim gde su nestale sve one moje drage stvari. Moje uspomene. Osećajući kako se panika polako penje od mojih nožnih prstiju, čupajuci preko stomaka nadire ka grudima, presecajući mi dah brže nego što sam želela, nezaustavivim tokom misli počela sam da se prisećam kakve sam sve dragocenosti ovde čuvala. Naša najdraža putovanja, prva porodična fotografija, zajedničke slike sa onima sa kojima više ne delimo ni život ni kadar jer više nisu tu, filmić naših upornih nastojanja da prohodamo, nekih opijenih momenata, moje i Loline (Lola je ime pod kojim se Sunčica predstavlja svetu, prim. prev!) samostalne skitnje, snimci koji nam osvežavaju mirise, osećaje, sve one sitnice koje uvek probude uspavani deo nas… Očaj je sada bio potpun. Gde su, dođavola, moje fotografije?

Odmah sam alarmirala Ivana. U narednim satima otkrila sam da sam ja zeznula stvar i prvi put se pokajala što malo više nisam od onih koji za sve svoje neuspehe krive druge, naivno verujući da bi mi tako bilo lakše. Htela sam sebe da pojedem, delić po delić, zbog toga što sam omaškom loše sinhronizovala onlajn servis za skladištenje podataka sa svojim kompjuterom, što sam uopšte odlučila da ono što mi je tako značajno dam na čuvanje jednom novom, neproverenom programu kao što je Capture, što sam uporno odlagala kupovinu eksternog diska, što će mi sada trebati dani piljenja u monitor da povratim podatke, ako uopšte u tome uspemo, i da ih ponovo onako divno sredim, što ovako sama sebe potkradam, oduzimajući mi dragoceno vreme za neke mnogo smislenije aktivnosti. Ukratko, bila sam užasnuta zbog svoje greške koliko i zbog sablasno praznog kompjutera. Posle dugo vremena, ponovo sam iskusila onaj ružni osećaj kako mi važne stvari izmiču i kako nemam nikakvu kontrolu nad onim što volim. Bila sam prazna poput svog D diska. I izgubila sam poverenje u sebe.

Najzad smo našli način da pokušamo da povratimo moje podatke putem nekog Trash kanala na tom istom Capturu koji je prouzrokovao celu ovu zbrku. Moj zadatak bio je da kopam po stovarištu svog odbačenog bogatstva i da pregledajući tih 13ak hiljada fajlova izbavim ono što mi pripada. Ručno, jedan po jedan, sizifovskim strpljenjem i monaškom posvećenošću i brzinom. Rezultat je bio zadivljujuć.

Naučila sam da prihvatim činjenicu da mogu da pogrešim i da sebe ne treba da mrzim zbog toga, već na prionem na posao da ispravim ono što je u mojoj moći. Kao što je za građenje potrebno vreme, nekada je potrebno posvetiti se i raščišćavanju nastalog nereda. Možda je to dosadan i naporan posao, ali i dalje je rad, iz koga učimo nešto novo.

Još jedna lekcija koju sam utuvila je i da za ono što predstavlja naše bogatstvo nema kompromisa. Vrednost našeg rada i naših uspomena ne može se meriti cenom ni najskupljeg eksternog hard-diska. Ono što je neodvojivi deo nas ne dajemo na ruke nepoznatima, verujući im na reč da će ga lepo čuvati. Uostalom, na kraju sam ipak kupila i taj spoljni hard-disk i na njega za par minuta prenela sve ono što sam uspela da vratim, a to je najveći broj mojih podataka. Zatvoriću oči za ono što se usput bespovratno izgubilo.

Sada sam mirna – svi oni naši osmesi, trenuci iz prošlosti, neki mlađi mi, neka vremena i događaji koji, proživljeni, uvek u nama čuče, ali u brzom vremenu prezasićenom utiscima pogled na neku od tih fotografija čini nas življim i svesnijih sebe.

Iz te perspektive, ona staklena činija sa kokicama koju sam nakon ovog mukotrpnog rada šutnula u snu i tako je polomila u milion sitnih komadića i nije nešto strašno. Stvari su, nasuprot uspomenama, nadoknadive.

Jедан одговор на “Spasavanje uspomena”

Одговори

Ваша имејл адреса неће бити објављена. Неопходна поља су означена *