S ostrva, uživo

Koliko je vremena prošlo? Deset dana, dva meseca, tri godine? Svejedno, vreme više nije nikakav pokazatelj, jer naš osećaj, događaji, razmišljanja, ljudi, ceo naš život, prelazi preko njegovih okvira, preliva se preko njega i nadmašuje njegova očekivanja. Vreme, u obliku u kojem ga mi poznajemo, stvorili smo sami. I stvorilo ga je “vreme” u kome živimo.

Iako ovaj post prethodnom “beži” za nekoliko meseci, između je moglo da stane još mnogo, mnogo teksta, sa mnogo, mnogo slika, mnogo datuma, brojeva, trenutaka, koje bih volela da sam mogla da zabeležim odmah, ali izgleda će proći godine da uspem sve da ih sakupim, saberem i zapišem. A možda nikada neću ni uspeti, ne toliko zbog mojih mogućnosti, koliko zbog njihove neuhvatljivosti i neukrotljivosti. Neke stvari jednostavno kao da žele da pripradaju isključivo vama.

Ovde je sada hladno. Neki kažu da ne pamte ovoliku hladnoću, iako bi to u svakom slučaju rekli, neki jedva čekaju proleće, ima i onih koji se raduju i dok drhte od hladnoće i sećaju se kako su se pre tačno 13 godina grejali tako što su se ljubili dok ih promrzle noge ne bi podsetile da je ipak došlo vreme da se ide kući. Ima i Sunca i plavog neba. Nije to mala stvar. Pre ili kasnije, dok ih posmatrate trudeći se da ne razmišljate ni o čemu drugom, ama ni o čemu, ma koliko to nemoguće izgledalo, osetićete nešto… neverovatno. Kako je svet ogroman, bogat, kako ima toliko stvari koje još nismo videli, čuli, omirisali, kako ima toliko nama nepoznatih emocija, kako je… jedinstven. I uvek otvoren za nas, tako male i nevažne, a opet tako snažne i neistražene. Ima i vetra. On me vraća kući, gde sam sigurna, gde mogu da predahnem i okrepim se, gde su mnoge stvari koje su mi jako drage i koje volim. Ipak, najvažnije uvek nosim sa sobom, možda ne fizički, ali svakako je ono uvek tu, na dohvat ruke, na dohvat srca.

Znate li koliko mi je bilo potrebno da shvatim? Ne samo vremena, kažem vam, nemojte da vas lažu i vuku za rukav govoreći vam koliko je ono bitno, opirite se tim pritiscima koliko možete. Koliko je potrebno snage, volje, disanja. Ovde, na ostrvu, stvari su jasnije, a moje opredeljenje kristalno, snažno utemeljeno, energija obnovljena. Ma koliko energije bilo potrebno, ma koliko imali iluziju da nam se danas nudi bezbroj mogućnosti, svako ima samo jedan put, a najveći izazov leži u tome prepoznati ga, prihvatiti i smognuti snage krenuti njime. Da, u određenom razdoblju i u datim okolnostima, rođeni sa samo nama svojstvenim karakterom i pod svojom srećnom zvezdom, ostaje nam samo jedan put, namenjen samo nama. Hvala ljudima koji su mi pomogli to da shvatim i koji me svojim odlukama, pričama, blogovima, fotografijama, rukotvorinama, vežbama, svakodnevno podsećaju, uče i vode.

Moj put stoji ispred mene i čeka me. Već sada znam, neće biti lako, ali više mi ni na pamet ne pada da od njega bežim. Ali, to je moj put, jedan jedini, samim tim i najlepši. I zaista, ostrva su zaista sprecifična. Imaju svoju mikroklimu, nisu lako pristupačna, uče da uživaju u nekoj svojoj osobenosti, čak i usamljenosti. Vole ljude, ali potrebno je vreme da vas zavole. Čuvaju svoje granice i stalno osluškuju. Iznad svega, žive u miru sa sobom, i sa ostatkom sveta. Teško je biti drugačiji, ali lepo je biti svoj. Počinjem da se navikavam na život na ostrvu.

Čekaju me… čekaju nas… putovanja, vežbe, priroda, knjige, fotografije, istraživanja, joga, pisanje, deca… Malo li je? Čeka nas naš put, jedini, i samim tim, iako težak, i najlepši.


depeche mode – peace (official music video) by elnino

5 oдговора на “S ostrva, uživo

  1. Optimizma nikada nije previše. 😀 Rečima oca Tadeja: „Kakve su ti misli – takav ti je i život.“

    Pozdrav od čika Andre! 😉

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *