Потпис

Од тог првог важног потписа прошло је више од десет година. Целе ноћи је пљуштала киша, она летња – освежавајућа колико и упорна, док сам је кроз сан молила да се потруди да ускоро заврши са својом представом, да нам макар сутра не поремети планове. Ујутро сам се умила, скупила косу у онај нехајни реп којим се дичи свака домаћица, и у лежерној летњој хаљиници и папучама скокнула до продавнице. Код фрижидера са млечним производима помогла сам једној баки да са амбалаже прочита датум употребе, без трунке размишљања испаливши да је данас 18. август.

„Боже, ви млади, све знате, некада сам и ја могла тако, ко из топа…“
„Па, у ствари, данас се удајем“, изговорила сам то онако успут, поносна али са збуњеним усхићењем — како то само невероватно звучи!
„И ви данас, као млада, купујете млеко?“, гледала ме је бака шеретски, у Ф пози која не допушта приговор.
„Па, ето, и младе морају да доручкују…“
Стигла сам кући, распрострла све по столу, и јели смо слатко, као и увек, причајући о пролазности летњих пљускова, некој новој музици и чињеници да нам је ове године цвеће на тераси посебно лепо.

И тако смо се цело преподне правили да се ништа не дешава, јер су те велике, званичне прилике увек биле превише компликоване за наше светове.
Под златним сунцем спарног београдског последпонева, љуљушкајући се на таласима где су се спајале наше две реке, спустили смо своје потписе на уштиркан папир, и иако су ту били и сведоци и камере, урадили смо то тихо, уз обавезна добацивања један другом, пољубили се и отишли да ђускамо.

Гледајући споља, све је било исто, али ми смо знали да се у нама нешто велико глатко закотрљало.

Као да се ништа посебно не дешава

Од тада лупала сам потписе где год сам морала. Папири бели, папири досадни, папири јер се мора, папири јер желиш, потписи нежни и чврсти, и потписи нехајни, нажврљани, и нетачни, потписи на које заборавиш како их испишеш,

Али прошле недеље једног преподнева, радосно и тихо, свечано и стидљиво као тог бујног августовског предвечерја на реци, префињеном писаном ћирилицом сам оставила свој драги потпис на папир који је у мени заокружио толико тога, и позатварао сва она врата кроз које је улазила промаја. На истом оном месту на коме сам се као клинка на летњем распусту играла међу књигама, чекајући маму да заврши са послом. И да нисам научила да своје лако набујале емоције држим под конторлом, строго шаљући сваку на своје место, имала бих још штошта да вам кажем. Уместо тога, о томе ћете за неколико месеци имати прилику да читате – у књизи.

Поскочила сам од среће и позвала мужа да га питам шта ћемо данас да ручамо, истовремено му шаљући фотографију, док не стигнем кући да га чврсто загрлим. Свратила сам до продавнице по млеко, до обућара да ми поправи летње сандале и до кројачице да некако скрпи и састави хаљиницу од које не желим да се одвојим.
У ствари, правила сам се да се ништа посебно не дешава. Гледајући споља, све је било исто, али знам да се у мени нешто велико, ново поново закотрљало.

2 oдговора на “Потпис

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *