Посвета сараднику Сунца

Са прве странице те књиге смеши се и посвета: „Драгој лепотици Милици, да јој њена земља увек буде најмилија.” 16. мај 2003, код Ресавске пећине. Китњаста, префињена писана ћирилица, у коју су се уплеле детелине са четири листа, цвеће, и сунце. У потпису стоји: Добрица Ерић.

Ту годину, на прелазу између гимназије и факултета, провела сам радећи са Иваном репортаже о лепотама Србије – аналогним фотоапаратом, на слајдовима, уз свеску и оловку под мишком. Рубрика у тадашњем Бурдином часопису Лиса звала се Путовање без пасоша, а наша наредна одредница била је Ресавска пећина. Ту смо га затекли, окруженог ситном дечицом, а његов глас весело је жуборио зеленилом.

Спремала сам се да упишем књижевност, била сам млада, у карирано оденута, бунтовништво, рок и урбана литература који су их је пратили било је једино што сам сматрала довољно добрим да му се посветим.
Ипак, Добрица нас је са нашим једним топлим поздравом примио за свој сто. Сада се не сећам детаља нашег разговора, као што године поједу све садржаје, али осећаје, њих остављају нетакнутим. У пећину смо ушли насмејани, срећни што имамо ту част да удишемо овај пролећни ваздух, баш под овим небом, оплемењени неком новом енергијом, којој тада још увек нисмо знали име, а граја деце коју је он предводио својим ведринама дуго нас је пратила ходницима.

Трагови до бесконачног

Од тада су из наших живота отишли многи људи и детињство је почело великом брзином да се одмотава од нас. Ипак, с времена на време налетим на неки траг, и насмејем се дубоко, из срца, да нико не види, и не запита се због чега. Помислим како су знали да ћемо их једном наћи, како су тиме намигнули нама, истовремено набацујући осмех у лице смрти. Пронађем понеку слику, или писмо, или посвету, драги предмет, запис који открива толико тога што за живота није било изговорено. Остају стихови, песме, музика и у њима гласови, и одјекују тако кроз године и времена, потпуно глуви и слепи за промене, револуције, наше бриге, токове и трендове. Они се увек баве оним што је у нама бесконачно, непроменљиво. Сунчано, звездано, како год.

За Добрицу Ерића сам тек јуче открила да су га колеге сматрале „сарадником Сунца“, а ја сам тог дана испред Ресавске пећине то могла и да видим, а касније, када сам постала мама и свом Сунцу почела да читам, из њеног погледа и смејуљења добила сам и коначну потврду за то. Ведрине се данас, потиснуте, проналазе у удаљеним и усамљеним угловима стварности. Држати ритам са Сунцем није нимало лако, али за неке од нас то је једини начин да дишемо.

„Почели су да нам одлазе великани, Милице. Шта ћемо ми без њих?“
„Мораћемо више да се потрудимо. Живеће они још – као наш ветар у леђа.“

*Фотографије смо успели да извучемо са слајдова. То су оне мале сличице што се пуштају на пројекторима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *