Posve neozbiljni radni kutak

Splav kao učionicaPrvo se u naše živote uvukao mačak. Bolje je reći – uvalio nam se. Nismo ni stigli da razmislimo da li želimo da čuvamo mačku, iako smo uz njih odrastali, ali nismo mogli ni da ga ostavimo da pišti u kontejneru, gde je bio ostavljen kao minijatura od mačeta. I tako smo morali da napravimo mesta i za njega. U kuhinji, u krevetu, u kupatilu, pa i na stolu. U stvari, uskoro je Štucka bilo svuda.

Onda je, na njegov užas a na našu beskrajnu radost, stigla i Sunčica. Mala, malena, nikad manja beba, kojoj je trebalo samo malo mesta na maminim grudima, topli krevetac i korito, ne veće od prosečne šerpe. Malo prostora za malo biće. Tih prvih dana skoro da i nismo izlazili iz sobička, u kom su se odvijale sve malene aktivnosti koje su jednoj bebi potrebne. Mačak se raširio po stanu, izbegavajući da previše prilazi tom novom stvorenju, koje smo mu na prevaru doneli. Sve dok to stvorenje nije počelo da raste.

Nije prošlo mnogo vremena, i dok smo se okrenuli, Štucka i Sunčice bilo je svuda. Nismo ni primetili kada su toliko porasli i kako su se njihove aktivnosti proširile, a njihovi prstići (i šapice!) se uvukle u sve pore naše svakodnevice. Uskoro smo Ivan i ja počeli bojažljivo uveče da odlazimo u krevet. Nikada nismo znali da li će nas u njemu čekati miš, parče hleba ili bockava lopta koja počinje da treperavo svetli i peva Odu radosti u pola noći. Da bih se obula, morala bih prvo da izvadim igračke koje je Sunčica u saradnji sa Štuckom, ili obrnuto, ubacila u moju cipelu. Svoju torbu više ne mogu da prepoznam. Da bih pronašla maramice kako bih hitno ublažila efekat košave na svoj nos, morala bih da se probijem kroz dečje knjižice, delove slagalica, mrve od kolača, šnalice, autiće, čigre i čegrtaljke. Bilo je dana kada sam mislila da mi je isplativije da se osvrnem oko sebe i vidim da li me neko posmatra, a zatim brzo, u jednom potezu, obrišem nos rukavom. Čovek se mora snaći kako zna i ume.

Poseban izazov otvarao se onda kada sam odlučila da radim, i to od kuće. Izdvojiti se makar na trenutak i u Sunčici i u Štucku stvarao je neizdrživu sumnju i znatiželju, tako da je se svaki pokušaj da otvorim knjigu, svesku ili laptop završavao u najboljem slučaju odustajanjem, a u najgorem slučaju suzama – njenim ili mojim. Bilo je i dana kada se igra za tom tako čudesnom spravom otimala kontroli, da je više ličila na izlive ljubomore, pa sam jednog jutra u sobi zatekla ovo:

Krezavi laptop

Laptop je to veče otišao na reciklažu, a dugmiće smo pronalazili i mesecima kasnije.

Došlo je i vreme kada sam učtivom ucenom mogla da sačuvam glavu svojoj imovini, a za sebe da dobijem malo slobode. Ako pustiš mamu da radi, posle ću ti dati da kuckaš slova, važi? Dogovor je mogao da izdrži neko kratko vreme, a ja sam ubrzo morala da tražim novo skriveno mesto u kući da tamo ponesem svoju knjigu. Kupatilo je bilo odličan izbor, pod uslovom da budem tiha i disciplinovana, jer bih u suprotnom bila otkrivena i bujica dozivanja prodirala bi kroz zatvorena vrata. Ponekad bi čak i Štucko zagrebao na vrata, baš bi mu se tada pripiškilo, i posle nezainteresovanog kopanja po pesku, našao bi zgodno mesto da predahne baš na onom mestu na mom krilu gde sam spustila knjigu. Kakve napasti! Makar me je u sobi čekao dekorisan radni prostor, sa čarapom na vrhu monitora – kao šlag na torti:

Radna dekoracija

U glavi su mi stalno odzvanjale reči mudraca iz časopisa za savremene mame: Mama mora sebi da obezbedi svoj prostor za rad. Tako je, bravo! Retko kad sam, doduše, pročitala da je neko objasnio, ili makar dao ideju, kako to postići. I tako sam počela da se dovijam sama.

Izaći iz kuće! I sat i po je u početku bilo dovoljno da odmorim, odradim makar deo svog posla koji ću nastaviti kada se Sunči i Štucko uspavaju. Mir u kući bio bi sačuvan, a oni bi zaboravili i da postojim svega par minuta nakon što bih zatvorila vrata za sobom. To vreme se polako povećavalo, u međuvremenu sam pronašla divno mesto za učenje, i počeli su da stižu i rezultati. Na prvoj slici je moj, samo moj!, divni radni kutak. Taj koji donosi rezultate i u kom uživam. Juče sam se smejala kako on u suštini nije ni preterano drugačiji od onog koji bih imala i u kući, niti izgleda preterano ozbiljno. Ali prija što sam u njemu sama, iako stvari oko mene pokazuju stalno prisustvo i nekog drugog, Nekog malog, za igru i radosti ornog, u kome živi mnogo boja.

Deca moja, velika i mala, krznena i radoznala, porasla su dovoljno da sada razumeju da mama mora da radi i uči, kao što i oni imaju svoje obaveze. Sve češće nam polazi za rukom da sedimo zajedno za stolom, dok ja pišem ili čitam ili bilo šta drugo, dok oni rade svoje male, dečje zadatke. Pa i Štucko. Njegovo zaduženje je da spava u stolici pored nas i prede nam.

Одговори

Ваша имејл адреса неће бити објављена. Неопходна поља су означена *