(Ne)prijateljska zavist

Zavidna (ne)prijateljicaListajući neke svoje stare sveske-svaštare, naišla sam na misao Oskara Vajlda o tome kako svako zna da saoseća sa prijateljevom nesrećom, ali da retko ko ume da saoseća sa prijateljevim uspehom. Ova misao me je neprijatno pogodila. Da li je moguće da je to zaista pravilo?! Odmah sam pokušala da se setim situacija u kojima sam se i sama nalazila, a koje bi potvrdile ovu tezu. Ah, ne! Pesimizam kome sam inače sklona počinje da izbija na površinu, ali ne zadugo!

Šta je zapravo iskreno prijateljstvo i koliko ja imam iskrenih prijatelja, a koliko samo prijatelja? Ako bismo razmišljali kao Oskar Vajld, ne bismo želeli da imamo prijatelje uopšte.

Smatram da je bolje biti iskren (prema samom sebi, pre svega) nego robovati nekakvim kurtoaznim, lažnim frazama. Svi mi zavidimo jedni drugima, manje ili više, i u tome nema ničeg lošeg, sve dok to ne prelazi u sferu patologije. Zavidimo najčešće upravo na onim stvarima koje neko (a to može biti i naš najbliži prijatelj) poseduje, a i mi sami to isto jako želimo. U tom momentu je nemoguće ne pozavideti, međutim to ne znači da zavist može da nas spreči u tome da istovremeno budemo srećni zbog nama drage osobe kojoj se u životu događa nešto lepo. Ali, ako nas zavist zaslepljuje, onda imamo problem i trebali bismo se zapitati zašto je to tako. Iz te situacije ne mora nužno da sledi zaključak da smo loše osobe, ali ne bi trebalo prećutkivati pred samim sobom neprijatna osećanja i gurati ih pod tepih. Jednog dana ćemo, možda i nesvesno, poželeti da počistimo ispod tog tepiha, a od nagomilane prašine nećemo moći ništa da razaberemo.

Zelena prijateljicaDakle, pozavideti drugome, pa i najbližem prijatelju, uobičajeno je i dešava se svakome, kao što je uobičajeno da ponekad mrzimo svoje roditelje ili sami sebe. Ali neću da verujem Vajldu kada želi da kaže kako se uspeh ne oprašta. Svakako da postoje osobe koje ne opraštaju uspeh, ali mi takve osobe nećemo uvrstiti u krug naših prijatelja. Ne bi trebalo olako da shvatimo epitet prijateljstva i ulogu koja nam se time poverava. Kada mene neko smatra svojim prijateljem, ja prema njemu imam odgovornost. Čast koja mi je time učinjena stoji iznad svake zavisti i čini me najsrećnijom na svetu.

Pokažite svojim prijateljima koliko vam je drago što su baš oni deo vašeg života. Obradujte ih nekom sitnicom, pozovote ih na kafu, spremite im palačinke, kupite im poklončić ili ih jednostavno samo pozovite.

napisala Dragana Krstić

19 oдговора на “(Ne)prijateljska zavist

  1. Uspeh je relativna kategorija, a zavist pokazatalje da smo siromasni u dusi. To je vec nesto sto se tesko prasta.

    Usput, juce dobih jednu knjigicu od „Oupsa“ i obradovah se tvom citatu u hederu 😉

  2. Eh, dafov komentar je tako pesimistican. Ja ne zelim da budem mizantrop, zato sam i napisala ovaj tekstic. Mozemo bezati od stvari koje su u svima nama i nisu tako lepe, ili mozemo ici uzdignute glave jer imamo svest o njima i one nas zato ne sputavaju.

  3. „U tom momentu je nemoguće ne pozavideti, međutim to ne znači da zavist može da nas spreči u tome da istovremeno budemo srećni zbog nama drage osobe kojoj se u životu događa nešto lepo.“

    Mislim da je onda u tom slučaju zavist malo teška reč i ne leži baš tu „terminološki“.

    Zavist sama po sebi je razarajuća energija, razarajuća emocija, ne toliko konstruktivna. I ako se i oseti prema nekome, teško da će to pratiti ISKRENO divljenje i ISKRENO radovanje zbog tuđeg uspeha. Može biti samo upakovano u lepo vaspitanje.
    Ali stvarna sreća zbog nečijeg „uspeha“, nikad nije praćena zavišću. Jer su te kontradiktorne emocije nespojive u varenju želudačne kiseline.

    Ali i lepo vaspitanje je na ceni!

  4. Mislim da se nijedan psihoanaliticar ne bi slozio sa tobom. Stvari nikada nisu samo crne ili samo bele. Ako nekog iskreno volimo ne mozemo da mu zavidimo, lepo zvuci ali nije istina. Ne postoji druga ublazavajuca rec za zavist. Ostalo je pitanje naseg karaktera. Tekst je vrlo afirmativan, zasto to niko ne vidi? 🙁

  5. Hmmm… možda je blaža reč „ljubomora“?
    Mislim da je Oskar Vajld u pravu, ali to što je on rekao ne mora da ima veze sa zavišću. Možda neko ne može da se raduje našem uspehu jer i sam ima veliki problem, kao što je Dragana rekla, ili, što bi bilo mnogo gore, nema dovoljno veliko srce.
    Zavist svakako ne može biti pozitivna, kao ni ljubomora, iako se njoj u nekim trenucima može lakše oprostiti.

    Ali svakako bi trebalo preispitati svoja osećanja i ne dozvoliti tim negativnim impulsima da upravljaju nama i našim prijateljstvom, posebno kada oni u stvari nisu usmereni na našeg prijatelja, nego na nešto što ima isključivo veze sa nama samima. Eto afirmacije! 😉 Kada budemo u stanju da upravljamo i prepoznajemo svoja osećanja, tu ni zavisti ni ljubomori neće biti mesta, a mi ćemo nositi orden dobrog prijatelja. 😀

  6. @Laluve: Oups je mnogo sladak, žao mi je što ne mogu i sličice da prenesem ovde. I pametan je mali. 😉 Imam Planetu srca i Ključ ljubavi. Ostale nisam bila u prilici da čitam, ali sam videla da ih ima dosta.

  7. Ja mislim da zavist postoji u svakom coveku. Jednostavno nam je to u prirodi. Ako razlozimo neke nase zelje, ili potrebe svakako ce jedan od elemenata u njima biti zavist. Cocek je zapravo egoista i samoljubiv. E sada, patoloska zavist ne valja i nije pozeljna. Ali, da se ne pretvaramo…koliko puta ste pozavideli nekome?
    To nas tera na sledeci korak…to je progres…to je uslov za opstanak!

  8. Potrebano je odbolovati te pubertetske fraze tipa „pravo prijateljstvo“ i slicne, e da bi se moglo prodreti u dubinu ljudske psihe, ovako direktno i beskompromisno kako to Dragana cini.
    Svet nije saren, niti je crn i beo, u pitanju su nijanse sive boje. I kada je vas pogled na svet siv, a ne crn i/ili beo, sigurni ste da ste napredovali.
    O. Vajld je potpuno u pravu. Zavist prema prijateljevom uspehu cete izbeci jedino ako vas njegov uspeh ne interesuje ili ne zidite za odrecenim objektom koji je u posedu vaseg prijatelja.. Ali ako je on ucinio ili osvojio nesto za cim vi zudite, sigurno cete osetiti trunku nekog osecanja koje nije divno. Ali to je NORMALNO!!!
    I nije nemoguce da se istovremeno oceti sreca i zavist, pa cak i prema prijatelju? To je jedan od vidova ambivalentnog osecaja.
    Svi vi koji se ne slazete sa Draganom, recite iskreno – da li je moguce da osecate mozda samo trunku zavisti prema slobodi njenog misljenja? :)))

  9. Ja mislim da sve ide iz toga kako se mi osećamo i naravno, kakvi smo ljudi. Retko koji čovek može da pomaže, da se raduje ili da učini nešto iskreno za drugog, ako nije prethodno zadovoljio lične egzistencijalne potrebe i nagone. Nije tu u pitanju egoizam, nego prosta računica da se svi borimo za (bolji) život.
    Čvrsto verujem da smo u biti svi mi zasebne jedinke koje žele kroz zajednicu da prosperiraju. U zavisnosti od našeg vaspitanja i anomalija koje stičemo tokom društvenog života, ponašaćemo se ovako ili onako. Neko, na primer, kroz dobrotvorni rad i tzv. „humanost“ u stvari pomaže najviše sebi, želi da se iskupi, da se pokaže drugima, da podigne sebi ugled, itd. Isto je i sa sredovečnim ženama (to mi je sad palo na pamet ;)), usedelicama bez dece i/ili muža koje su okružene psima ili mačkama. Na prvi pogled, one jako vole te životinje, brinu se o njima, hrane ih, čuvaju i leče. Neosporno je da one zaista vole životinje, ali bi ih verovatno volele na drugačiji način da su zadovoljile ono prvo – da imaju nekog pored sebe ko ih voli, da su postale majke ili jednostavno da nisu toliko usamljene. U celoj priči je dobro što su one i pored te svoje nevolje uspele da urade nešto korisno i za druge i za majku Prirodu – da se brinu o nekome i da ne čine štetu. Ali u biti te brige i dobrobiti stoji zadovoljenje ličnih interesa. Najgora stvar je kada se ta energija preusmeri u destrukciju, ali to zavisi i od osobe.

    Ova tema je zaista opširna i u njoj učestvuje jako puno faktora. Promenite samo jedan i sve se menja. Što se ovog teksta tiče mislim da su i Vajld i Dragana u pravu. Možda je ovo sad kao neki kompromis, ali zaista je teško punim srcem osećati prijateljev uspeh ako si sam u tome neuspešan, a to isto želiš.
    Lakše je ako vam se želje i ciljevi razlikuju. Nije problem biti srećan što vam je prijatelj postao uspešan i poznati operski pevač, ako ste pri tom vi fudbaler (mada, često se tu javlja kompleks veličine što vi poznajete slavnu osobu). Međutim, ako ste se zajedno školovali za operskog pevača, a vi se pokazali kao mediokritet, tu se stvar menja i vi ćete, bar u prvo vreme, potajno zavideti prijatelju dok ne shvatite (ako shvatite) da postoje i drugi načini da se valjano iskažete: posvetiti se teoretskom radu, postati profesor, baviti se drugim zanimanjima i vrednostima, porodicom, itd. U stvari, vi ćete zameniti interese. Ali dokle god vam se interesi poklapaju po sistemu „ti imaš ono čemu i ja težim“, tu je prisutna i zavist, u manjoj ili većoj meri.
    Jedno je sigurno, čovek neće osetiti pravu sreću dok ne počne malo više da ceni one sitnice koje već ima.

  10. Imam par prijatelja. Tvrdim da se njihovom uspehu radujem, bez trunke zavisti.
    Zavist osecam, prema ‘ostalima’, ali vise u vidu nemocnog besa, ne zato sto oni imaju nego zato sto se ja nisam snasla i izborila ili kako god…
    Pricam u svoje ime i ne prihvatam da postoje univerzalne teorije zavisti ili bilo kog psiholoskog ili nekog drugog termina apsolutno primenjive na svakog od nas.

    Off topic:
    Zasto je naslov teksta takav? Zar ne bi bilo zgodnije da pise (Ne)prijateljska zavist. Izgubila sam logicki smisao ili je pisac hteo nesto drugo da kaze?

  11. @Laluve, hvala za offtopičenje. I za primedbu. :))
    Potpuno si u pravu za naslov teksta, ispravila sam. Menjali smo i vrteli naslov, tako da smo na kraju ostavili ovako, a niko od nas nije primetio grešku.
    Mada, i onako može da ima smisla. 😉

  12. Da se ne lazemo…covek se ne moze radovati i biti srecan uspesima drugog coveka, jer naprosto NIJE MOGUCE! Onog momenta kada je nastala svojina-a to je bilo jos u prvobitnoj zajednici nastala je zavist. Prihvatam samo to da je kod nekog normalna i zdrava a kod nekog patoloska. Shvatite ljudi, to o cemu pricate je tzv.kulturna nadgradnja…iz vas govore vekovi indoktrinacije ali u osnovi i instinktivno mi smo gnevni na tudj uspeh. To me cesto podseca na scenu kada se psi svadjaju oko hrane. Takvi smo i mi……..samo maskiramo svoje instinkte kulturom, obrazovanjem, govorom, sminkom, svime i svacim.

  13. @Laluve, iskreno, ali najiskrenije, prema osobama koje smatram svojim pravim prijateljima NIKADA nisam osetila zavist. Punim srcem se radujem svakom uspehu i svemu što joj/mu se lepo desi. S druge strane, toliko sam razočaranja doživela, jer me boli kada vidim da se neko kao raduje, a istovremeno guta knedle kada se pohvalim nečim lepim što mi se dešava. Nažalost, nisam sigurna da li broj ljudi koji sa mnom skaču od sreće prelazi tri. Možda baš zbog toga i ostale pokušavam da razumem i da im ne uzimam za zlo njihove slabosti. Pokušavam da nađem pravo rešenje, jer ću tako i ja biti manje povređena.

    @Dafe, preterao si, po običaju. Tako banalizuješ stvari. Porediš ljude i međuljudske odnose sa psima i prvobitnom zajednicom? Prvo, nisam sigurna koliko uopšte znaš o tom periodu, a još manje šta se dešava u psećim glavama. 😉 Na kraju krajeva, viđala sam vrlo dobre prijatelje među životinjama, čak i one koji pripadaju različitim vrstama.
    A ono što je najbitnije, kao što ja pokušavam u svemu da vidim povod za veselje, ti u svemu vidiš divnu priliku da se ubedačiš i da to obežvredniš.

  14. Uh, nisam znala da ce moj tekst izazvati toliko polemike. Ja mislim da je to dobro, iz prostog razloga sto razmenom misljenja mozemo samo obogatiti svoje iskustvo i preispitati sebe i svoje stavove. Mislim da se Admin i ja, po ovom pitanju, najvise slazemo :).
    Inace, originalan naslov teksta bio je predugacak „O tome kako misli poznatih, ako ih prihvatate bezrezervno, mogu da vas bace u depresiju“.
    Laluve-da li je moguce da ti se nikada nije desilo da, na primer, kada si bila u osnovnoj ili srednjoj skoli ti i tvoja drugarica ucite podjednako, cak i ti njoj pokazujes fiziku, ona dobije pet a ti dvojku. Mislim, da bi 99 odsto ljudi pozavidelo u tom trenutku. Ali, ja govorim o tome da nije nemoguce da si istovremeno i zadovoljan zbog njenog uspeha, jer se i ona trudila i zasluzila je, ali te to, makar na trenutak, podseti na tvoj neuspeh, a i ti si isto tako zasluzila. ( ovu situaciju sam uzela cisto ilustrativno, pala mi je napamet). Inace poznajem i destruktivno zavisne osobe, ali o njima necemo.
    Daf-ima istine u tvojim recima, ali suvise je mizantropski i mracno, ne mora nuzno da bude tako.

  15. Dragana, ne mora biti istina, u pravu si. Kako me optuzuje Milica, nisam imao nameru da obezvrednim ljude, niti da generalizujem samo sam namerno koristio jake reci u zelji da kazem da mislim da su ljudi U SVOJOJ PRIRODI egoisti, a da su te fraze kako mozemo (moramo?) biti srecni zbog tudjeg uspeha jednostavno samo kultura, i nista vise.
    @Milica: Volis li me jos uvek? 😛
    O prvobitnoj zajednici znam dovoljno, jer sam citao o tome narocito u Engelsovim raspravama o svojini.

  16. Ja se radujem sto milica ima ovako lepu stranicu, i srecna sam zbog nje jer znam da joj puno znaci, ne zavidim joj ni najmanje. Da li je to moguce? 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *