Metlu u ruke

Uputili smo jedni drugima najlepše želje za Novu godinu, podelili smo osmehe i zagrljaje, lepo se proveli i sada se vraćamo svojoj svakodnevici. Šta smo za nju ostavili? Hoćemo li nešto promeniti? Jedan od mojih glavnih ovogodišnjih zadataka je pojednostaviti život. Izgleda da to mogu ostvariti jedino ako se otarasim svega bespotrebnog što me okružuje.

E, tako! Sada se već lakše diše! Kantica za smeće u mom računaru krcata je i samo čeka jedan olakšavajući klik mišem da se isprazni. Svi folderi su istanjeni, njihov sadržaj poređan kao pod konac. Neki stari, bespotrebni tekstovi bačeni, fotografije svedene na mali broj najdražih i najlepših, video snimci koji ništa ne predstavljaju nestali zauvek, a omiljeni linkovi uredno složeni, dok su oni koje sam davno zaboravila nestali. Koliko mi samo bespotrebnih stvari gajimo, i u računaru i u kući, pa i u svojim životima! Zašto to radimo?

Prvi razlog je jednostavan – lenjost i učmalost. Navikli smo na svoje fascikle, police, ormane, kutijice i njihov sadržaj. Kako nešto novo naiđe, to samo pridodamo starom i gradimo svoju kulu od raznoraznih džidža-bidža. Rešenje: odmah bacati ono za šta sigurno znamo da nam više nikad neće biti potrebno. Ili pre dodavanja nečeg novog, videti da li nešto staro zarad toga može biti eliminisano.

Drugi razlog je onaj ne tako dobri stari: „Ko zna kad će mi to zatrebati?“ U upotrebu ovog načina razmišljanja uverim se svaki put kada siđem u podrum naše zgrade. Šta su sve ljudi u stanju da čuvaju u svojim ostavama! Stara, pocepana i rastavljena daska za peglanje, letvice od trulog drveta raznih oblika i boja, staklene bočice od piva iz pradedine škrinje, kutija trulih eksera, komšijina daska za WC, napukla plastična saksija, par štipaljki koje su izgubile svoj oblik, zarđale sanke koje čekaju neko fino dete koje će im se možda jednog dana poradovati. Eto, najčešće se pokaže da ono što smo mislili da će nam nekad zatrebati, nikad nam ne zatreba, a zbog prvog razloga (gorenavedenog), nikada ne bude bačeno i ostane tako neupotrebljeno i jadno da se raspadne. A i ako nam nešto zaista zatreba, u najvećem broju slučajeva se i ne setimo pohranjenih stvari, već odemo da kupimo novo. To je posebno slučaj sa nekim stvarima koje danas možemo imati za budzašto, i to cele.

Treći, možda najosetljiviji razlog je emotivna vezanost. Tu sam ja najadekvatniji primer. Čuvaj, Milice, kartu od Hipodroma iz 1996, jer si se tada sa svojom drugaricom Bojanom tamo super provela, pojele ste čak po tri sladoleda u hladu jednog divnog drveta. Čuvam etiketu od svog prvog ozbiljnog kupaćeg kostima koji je odavno napustio moj orman. Nedavno sam našla jednu rastavljenu šnalicu koju je moj muž pokušao da popravi (a nije u tome uspeo), nosila sam je kad smo prvi put izašli. Oooo, takve sam ludorije našla u svom devojčkom sobičku, da sam se slatko ismejala i čvrsto odlučila da se nekih od tih stvari uspešno rešim. Zamalo da ih pre toga zabeležim foto-aparatom, ali sam se suzdržala.

Možda ta moja odluka može zvučati grubo, možda deluje kao da svoj život i okolinu želim da učinim sterilnom i lišenom sve emocionalnosti, ali to nije moj izbor. Nisam za puki minimalizam koji u sebi sadrži onaj minimum praktičnih stvari potreban za preživljavanje. Ali nisam ni za gušenje.

Sada tri puta razmislim pre nego što nešto primim u kuću, ili pre nego što nešto bacim. Da li mi je ovo zaista potrebno i zašto? Da li sam ja stvarno za ovo vezana? Da li bi možda ovo nekom bilo potrebnije? I već osećam blagodeti svoje odluke…

Stvari u kući sada lakše pronalazim, a kuća se lakše održava, pa je samim tim i čistija i ne trošim previše vremena na nju. Misli su mi bistrije! U to nisam verovala dok nisam probala. Vezujući se za predmete, moje misli i sećanja bili su lenji jer sam uvek znala da imam „bekap“ u vidu predmeta da ih osveži. Sada sednem na terasu i misli same, ničim nepodstaknute krenu i setim se i boja i mirisa i osećaja i predmeta… Sada za to ima više prostora!

Takođe, imam jednu vrednu kutiju punu stvari koje sam spremna da poklonim. Nisu to starudije, već npr. knjige koje znam da više neću čitati i bolje je još neko da ih pročita i šalje dalje, odeća koja mi po kupovini nije odgovarala i koja bi skoro potpuno nova nekome bila dobrodošla, minđušice i ostale drangulijice koje bi nekome ulepšale dan, gomila filmova koje bi rado sa nekim podelila…

A i moj računar sija! Brz, pregledan, očišćen od svega onoga što mi je oduzimalo vreme i misli. I onda stanem i pomislim – sve svoje najvrednije zauzima malo mesta u prostoru, ali mnogo u srcu. Neka tako i ostane, bolje tako nego obrnuto.

8 oдговора на “Metlu u ruke

  1. U pravu si Milice, pokusavam godinama da to uradim, ali ne ide. Cuvam pismo koje mi je poslalo dete, s letovanja (jul 1988. ) i pruzila mi se prilika da sa ponosom kazem , da sam jos tada znala , da ce postati cuveni pisac. Urucicu ti ga pred Suncicom , a ti ga cik baci ! Sve ostale cestitke ostaju kod mene , da i dalje budu nasa ,,veza“. Te i jos mnoge dzidze bidze, meni mnogo znace, pa ce ciscenje morati jos da saceka !!!

  2. Takva velika spremanja obično radim u proleće, tako da za sada mirujem, a kad krenem da bacam, to me toliko ispuni da je prosto smešno. Kao da odradim ne znam koliko važan posao, u stvari jeste to važan posao. 🙂

  3. Čarolija, potpuno te razumem! Kada bacim veliku kesu starih stvari/đubreta osećam se kao da sam smršao jedno 10kg! Poletno, lepo… i onda pogledam dom, police, kutije i sve vidim uredno, sređeno, praznjikavo! I eto ti feng šui! :))

  4. Puni mi ormari kutija, s kasetama (nema tih underground bendova na netu, čak sam i kasetofon kupila, ali više ne radi), garderobe koju ne nosim (jaaako mi je lepa i sigurno ću je ponovo nositi kad smršam) i koječega – video kaseta, knjiga, skripti, svezaka, pisama . . . Definitivno uskoro uzimam metlu u ruke.

  5. Lepi su vam tekstovi, zaista. Pratio sam dogadjanja u prethodnom periodu i drago mi je da se sve srećno završilo. Nisam baš neki pisac za ostavljanje komentara. Ali sa ovim spremanjem stana, ipak si me podstakla da nešto nažvrljam. Kod nas je princip jednostavan. Kad raspremamo, ono što nam trenutno ne treba (tročlana porodica), složi se na balkon. Iz balkona posle nekog vremena leti u podrum. Ako posle godinu dana, kesu(e) sa stvarima niko nije dotakao, apsolutno me ne zanima šta je unutra. To leti napolje, ili u crveni krst, rodbini sa sela kojoj trebaju stare stvari i na kraju krajeva u kontejner. Da nije tog čišćenja ugušili bi se. Za sada, nije se desilo da bi nam kasnije bila potrebna stvar, koje smo se rešili, tako da hrabro i bez milosti u čišćenje. 🙂

  6. Nadice draga, jedva čekam da pročitam to pismo! Neeee neeeeeeeee, takve stvari se NIKAKO ne bacaju, bacaju se one stvari koje zaguše takve dragocenosti! :***

    Čarolijo, meni je selidba bila okidač. Ali u proleće uvek dobijem pundravce, sve mi je nekako tesno, i zato se ratosiljam svega što mi smeta. Neka živi rad! 😀

    Ivane, to je katarza! :)))

    Miki, drago mi je što ste sa javili. I sasvim vam lepo ide ostavljanje komentara. 🙂 Vaš sistem je vrlo praktičan! I to samo znači da ona stara „možda će mi to nekada zatrebati “ baš i ne pije vodu.

  7. Sklon sam čestom, možda čak i prečestom pravljenju rezova. No, kada se radi o makar odlaganju, ako već ne bacanju nekih starih dragih stvari, u stanju sam da satima prebiram da li mi je potrebno ovo ili ono…

    I na kraju odlepim i bacim i što je potrebno i što nije. 😀 To se posebno odnosi na razne novine i magazine, koje i u eri interneta kupujem kao sumanut…

    Ipak, prazna i sređedna soba je keva! 😉

    Definitivno je ova radnja iz teksta više (pro)čišćenje duše i misli, putem spremanja životnog prostora, nego što se odnosi na sam životni prostor.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *