Jedno lepo punoletstvo


Najlepše večeri su one koje provedeš uz dobro društvo, ma kako minijaturno ono bilo, uz muziku i sa mnogo čistine u mentalnom prostoru.
– Ček, ček, kako je moćna ta pesma! Ceo taj sklop – njegov glas, atmosfera, usporenost, dovoljna da se prepustiš, da zamaštariš… Koji je to beše album?
Joshua Tree. Najlepše doba U2. Sredinom ove godine biće tačno 30 godina kako je izašao. Možeš li da veruješ?!

*

Ah, vreme. Još uvek učim da ga obrađujem u sebi.

31. januara 1999. u Beogradu je padao sneg. Kalemegdan je bio tako praznično tih, da smo mogli da čujemo i pahulje kako padaju. Dok nam je pod martinkama škripao sneg, toplo i nežno, gledali smo u onaj prostor oko Ratnog ostrva, tamo gde se naše dve reke sreću, i gde je nebo nad Beogradom najveće. Ta prostranstva godila su našem duhu, hraneći nam tinejdžerske snove i želje, koji su tada bili tako jasni, opipljivi, toliko ostvarivi, samo je trebalo ići, hodati, raditi, disati, i sve će biti onako kako smo zamislili. Sve je bilo toliko jednostavno i spokojno pod tim žutim, zimskim, gradskim nebom.

U periodu kada smo bili najsrećniji, pitali smo se zašto bi neko ikada želeo da napusti ovako divan grad. A napuštali su ga, i to kakvi ljudi. Verovali smo da je sreća nešto što zavisi isključivo od nas samih, da je izuzeta od geografije, politike, društva. Jer sreću čine prostori unutar nas. Trebalo je samo zaviriti unutra i biti hrabar, što nam je u tim godinama išlo nekako spontano i lako.

*

Taj period bio je sastavljen od mirisa. Prvih. Ruku, kose, šala, koje smo negde u dnu misli nosili svuda sa sobom. To se, kažu, zove zaljubljenost. Mirisa zime, čajeva, knjižara u koje smo ulazili da se utoplimo i započnemo uvek nove teme za razgovor.

Taj period se kupao u muzici. Neka od te muzike bila je stara i u to vreme. Ali mi smo je predano slušali, jedna slušalica tebi druga meni, posvećeno, upijali melodiju i osećaje koji su iz nje izbijali. Reči pesama proveravali u tada sveže otvorenom internet kafeu u Skadarliji i štampali ih ili prepisivali na papirima koje bismo nosili on u svojoj vijetnamci, ja u svom đubretarcu, dok se ne bi raspali od čestog otvaranja. Maštali o koncertima. I o slobodi. Kasnije smo tu slobodu dobili, da bismo nastavili da sanjamo o jednoj drugoj slobodi, koju počinjemo da priželjkujemo kao odrasli. Svačija je drugačija.

Taj period se kupao u knjigama, šetnjama, poljupcima, izlascima, pričama iz Londona, prvim fotografijama koje su nastajale u zajedničkim tumaranjima a zatim u toplom crvenilu mračne komore, plivali smo u osećaju sigurnosti i neke beskrajne nade u životne širine. To je, kažu, mladost.

*

Negde na sredini Knez Mihailove ulice, na putu ka stanicama koje gledaju jedna na drugu, a sa koje odlazimo na suprotne strane, svako preko svog mosta, zastao je i pritisnuo ruku na grudi, tražeći nešto.

– Ispao mi je bedž.
– Koji bedž?
– Moj omiljeni U2 bedž. Moram da se vratim po njega!

Užurbanim koracima željnim bilo kakve avanture, vratili smo se istim putem, pravo do naše klupice na visini, među borovima (i sada ponekad sednem na nju kada sam u prolazu – ili da pročitam nešto ili da odmorim sa Sunči posle trčkaranja po parkiću koji u naše vreme nije postojao). Gazeći pažljivo u potrazi za ovim sakralnim predmetom, izoštravali smo vid u mrklom mraku, potpomognuti jedino svetlošću snega i malom lampicom sa ručnog sata. Mobilni telefoni još uvek nisu bili sastavni garderobe. Bili smo srećno prepušteni jedino sebi i nama.

Konačno samo ga pronašli, iza klupice, zavaljenog u travi. Crni, jednostavni bedž, na kom je pisalo I still haven’t found what I’m looking for.

Paradoksalni neki bedž, mislila sam još tada.

*

Lepo sam ti rekla da nostalgija ne služi ničemu osim da čoveka učini setnim, šapućući mu slatku malu laž na uvce, kako je prošlost bila bolja od sadašnjosti. Nostalgija nosi čitav tovar sa sobom.

Sada i sam znaš da je sadašnjost uvek lepša. Samim tim što si ceo ti, uključujući i sve ono što voliš, neizostavni deo nje. Još jedan veliki razlog zbog kojeg joj dajem veliku prednost jeste i što ispred nje stoji budućnost. A na tebi je da uzabereš da li ćeš u nju poneti i mladost i zaljubljenost i širine. Ili tovar.

S druge strane, sećanja su lepa. U sećanjima živi svedočanstvo na naš put, na to kako smo rasli, šta smo voleli, koga smo poznavali i kako je naš grad, naš svet koji se uvek menja i koji će se uvek menjati, izgledao. Sećanja su tu da napravimo predah i podsetimo se ko smo to bili i čemu smo se radovali. Tu su i da nas opomenu da se ne udaljavamo previše od svojih mladalačkih snova. Jer oni su tako stvarni u svojoj iskrenosti.

Tu su i da nam kažu da nikada, nikada ne prestanemo da volimo.

Zar ne misliš da je to najlepša čestitka za jedno punoletstvo?

Idemo dalje, sa prtljagom od snova, u budućnost od novih, zajedničkih priča!

5 oдговора на “Jedno lepo punoletstvo

  1. Jao Mico kakav divan post! <3

    Pa ja sam sva ustreptala, pa mi od miline i zaljubljenost leptirići zaigrali u stomaku, pa sad ne mogu da prestanem da mislim na moju ljubav s kojom ću punolestvo tek za pet godina slaviti. 😉
    Mislim da te volim ovoliko, jer svaka tvoja priča u meni pobudi najdivnija osećanja. Kao da sam ja tu, kao da se meni dešava… sve mi nekako divno.

    Slika na kraju je izazvala šok doduše. Čemu ta ozbiljnost? Gde su osmesi? 😀

  2. Hahaha, Marice, ima opet da se zaljubiš, a? Ma, samo navali! :)) Hvala ti! :*
    Ako sam onim što sam napisala uspela da probudim tvoja najdivnija osećanja, onda sam pogodila u centar mete. Drago mi je zbog toga!

    Eeee, namerno sam ostavila tu sliku, baš zato što možda ne liči na nas kakve nas većina ljudi poznaje. Fotoaparat tada još nije bio odomaćen u našem okruženju, tim pre što nas je slikao prolaznik na ulici. A mi mladi, pa stidljivi… :))

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *