Пипаве теме

Када у касну јесен гране сунце, све друго се одлаже како бисмо збрисале на Саву. Шта је прече од сакупљања сунца пред тмурну, смогљиву сезону, у којој се дан завршава таман што ручате? Изгледа ми коначно добро иду ови приоритети.

Јела је палачинку, док сам ја уз кафу радила оно дивно ништа. Па да, томе излазак напоље и служи. Гледаш у облаке, побацаш беспотребне мисли које те све време жуљају у реку, вртиш прамичак косе и имаш времена да се смејеш глупостима. Душевно се разгаћиш.

Једном је и мама била клинка

Јој, ова ствар! (Texas, Black Eyed Boy)

На радију је кренула песма која ме је брзином светлости вратила… чек да срачунам… 21 годину назад! Мислим да је отада нисам ни чула, тим пре је на мене брзинкси оставила утисак. Јер, то је први разред гимназије, зима и наслеђени ђубретарац од тате, маштање о Лондону, рукавице које миришу на његову косу…

„Мама?“ Прекинула ме је у певушењу.

„Чекај, лепа, да чујем песму, знаш само како је супер? Њу сам посебно волела кад сам била млада, е а баш у то неко време сам се заљубила у тату.“

„Хихихи, мама се љубила!“

„Ма не, рекла сам заљубила. То ти је кад ти је много лепо са неким, па се дружите, па један другом причате све оно што вас чини срећним, па и несрећним. А то љубила, то долази после заљубљивања. А некад се прво љубиш, па се тек после заљубиш… А има и оно, то је добро за неке године, заљубиш се, а и боље је да се не љубиш…“

Мислим да сам ово последње рекла више за себе. Боже, шта ја сво малом детету причам. Изгледа се још увек не сналазим најбоље, па нисам ја тамо нека савршена у-сваком-тренутку-све-ја-непогрешиво-знам мама.

„Ма, није важно, питај мало и тату. Види лабудове! Колико јато! Хајде да их пребројимо, овде их има сигурно преко десет…“

Али брига њу за лабудове. Одложила је и палачинку.

Повукла ме је да се окренем. Са шеретским смешком, поглед је и даље био закуцан у мене.

Лоли требају одговори.