Сунце у нама

Изгубљеност.
Осећам се заглављено.
Мрачни тунели.
Туга и потиштеност. Стојим у живом блату.
Губим тло под ногама.
Депресија.

Ма како називали ова мемљива места, једно им је заједничко: недостатак светлости, водиље, оријентације, одсуство топлине и смисла. Недостатак сунца. Или тај осећај да њега упорно нигде нема и да се заувек повукло.
У новој књизи У потрази за сунцем ауторке Иване Лукић и илустраторке Марице Кицушић две девојчице полазе на необично и одважно путовање: у потрагу за сунцем. То је дестинација која нема име, једино што знају јесте како се она завршава.
Знате и ви. И иако можда још увек не знате како ћете, нити шта вам је потребно да до тамо стигнете, ова књижица вам ће у најмању руку бити надахнуће.

– Хајде, идемо.

– Где?

– У потрагу за сунцем! Нема га већ данима и морамо да га нађемо.

– За сунцем? Ти и ја? Саме? Да сачекамо мало, молим те, можда га неко други нађе.

– Не, морамо ми!

Ово је једна од оних књижица која се чита лако и брзо, са уживањем и знатежељно, док истовремено оставља дуготрајни и дубок утисак. Покреће успаване коцкице у нама. Зове нас да поседимо са собом и размислимо, док вртимо књигу у рукама и у илустрацијама налазимо поруке које при првом читању нисмо видели, које испрва допуњују причу, а затим испочетка причају нову, увек вам нудећи још неко решење, нову перспективу макар.

Враћамо се и ишчитавамо наслове, јер они нису нису ту само да нас уведу у следеће поглавље, наслови сами причају своју причу, која тече паралелно са главним наративним током о путовању две девојчице. Наслови крију причу о Сунцу самом. Много је важно да га чујемо. Јер оно већ неко време није срећно.

🌻🌻🌻

Ауторка Ивана Лукић нас је већ привукла вештином да се темама и језиком приближи младима, кратком формом која не проповеда, не објашњава, не придикује, већ увлачи у себе. За Цвркутање је дала одговоре на питања која су ме копкала, а тичу се младих и њихових личних потрага, као и књижевности намењеној њима.

🌞Твоје књиге које смо до сада читали пријатно су нас изненадиле својим стилом. Динамичне су, живе, реченице су концизне и кратке и из њих истовремено избија сва реалност и магичност свакодневног живота младих. Романи Не питај ме како сам и Почетак нечег великог су у том смислу директно у додиру са суштином њиховог света.  У потрази за сунцем нам поново откриваш нешто ново. Зашто је ово, између осталог, једна оригинална књига? Шта је то у њој свеже и другачије?

Ова књига је занимљива јер се у њој преплићу две „приче”. С једне стране пратимо путовање две другарице тинејџерке које траже сунце, а између страница о путовању сазнајемо и зашто је сунце нестало и шта га мучи. На крају књиге ове две приче се повезују а читалац има прилику да крене на своје „путовање”. Наравно, ако је спреман.

Поред необичне форме, духовитих коментара главних јунакиња и животних савета који се могу наћи, и визуелни печат књиге је јединствен. Илустрације су изузетно поетичне и маштовите. Илустраторка Марица Кицушић је феноменално успела да дочара унутрашњи свет сунца, пределе и препреке на које наилазе две другарице.

🌞Каквом се потрагом бави ова књига? Кога ниси губила из вида док си је стварала?

Књига је намењена тинејџерима али и свима онима који су спремни да размисле о себи, о свом животу, да раде на себи и крену у потрагу за собом.

Читаоци кроз књигу откривају (или ће се бар подсетити) путоказе и „ситнице” који су важни током одрастања и живота, рада на себи и који нам могу помоћи да имамо срећан и успешан живот по „нашој мери”. Трудила сам се да дам ветар у леђа да читаоци крену на своје „путовање“ и открију себе и своју срећу.

🌞Илустрације такође причају причу. Као и наслови. И графичко поигравање текстом. Колико је важно да савремена књижевност изађе из својих уобичајених оквира? И каква је улога игре и уметности у томе?

Мислим да се временом полако и књига мења, као и што су се и други видови уметности променили. У многим сферама и науке и уметности долази до преклапа и интердисциплинарно се приступа, па се тако и у савременој књижевности дешава да књига представља и визуелно а не само поетско, књижевно дело. Књиге постају не само 2D пројекти већ и 3D (pop-up књиге, музичке,…). Сматрам да креативност нема граница и да други видови уметности могу обогатити добар текст и подићи га на још виши ниво.

🌞Будући да радиш као школски психолог и професор у XIV београдској гимназији, изблиза си у контакту са младима и њиховим радостима и борбама. Шта би издвојила као највећу разлику у односу на време у којем смо и сами били тинејџери? Колико се младост променила и шта је оно што је за младе данас највећи изазов. И коначно… Колико им књижевност у томе помаже?

Данашње генерације се сусрећу са истим проблемима одрастања као и раније генерације, као што је прихватање себе, однос са вршњацима, конформизам, однос са родитељима, прве љубави, па и разочарења, изграђивање самопоуздања, избор будућег занимања,… Али оно што овим новим генерација отежава тинејџерске године је то што они поред реалног живота имају и виртуелни. По мом мишљењу друштвене мреже и стандарди успешности и лепоте који се пласирају на њима, дигитално насиље које може бити 24-часовни притисак, систем вредности који се пласира кроз ријалити програме, музику и тв програме, као и преправљеност информацијама на интернету које они не умеју критички да обраде, још више их збуњују и отуђују.

Мислим да књижевност може да помогне и зато се трудим да пишем књиге „њиховим” језиком и кроз форму која им је блиска, да би уопште узели књиге да читају. С обзиром да није лако допрети до њих поред свих реклама, клипова и лајкова који им стално искачу на телефону, књижевност за младе има велики задатак пред собом.

🌻🌻🌻

Тренутно пловимо врло захтевним временима пуним изазова и водич нам је неопходан. Некада помаже и да то буде форма савета, које ми некако прилагодимо себи, или туђа прича која нас изненада покрене. Особа којој верујемо и коју осећамо блиском.
Некада је то чиста уметност, у којој свако од нас препозна свој смисао и дође до решења.
Неке књиге вас воде за руку, топло и ненаметљиво. Кажу вам шта да радите, али вас не притискају, нити вам суде. Гуркају вас и пусте вас да сами крчите пут.
До тог сунца у вама.
Видећете, до неких дестинација треба много времена и труда, иако мерене километрима, и нису толико далеко. Само закорачите.

Оно што даје књизи посебну димензију, и боју, и чаролију, јесу илустрације Марице Кицушић. Са сваке стране смеши нам се једно мало уметничко дело, које бих радо увек имала у свом собичку, за уживање и као подсетник. Интервју са овом младом илустраторком прочитајте на блогу Лонац сликовница.

🌻🌻🌻

Пронађите сунце у себи заједно са овом књигом. Њу ћете свакако лако наћи у некој од књижара Креативног центра.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *