Наша другарица Ирис је са пет година много заволела коње, и сва бића налик на њих. Мама и тата су је водили на јахање, викендима је раним јутром одлазила на околни салаш да их храни, постројили су се по њеним полицама, разбашкарили у кутијама за играчке, обојили њене мајице и испунили њене цртеже.
Једном, док смо играле жмурке у Лолиној собици, поверила ми се како јој је њен једнорог рекао да и он спава испод кревета и да то није ништа страшно, ма нема везе што је мрак! Тако ми је започела причу о свом једнорогу, а ја сам имала толико потпитања. Баш ме је копкало како живе бића из маште. Ипак, морале смо да прекинемо овај наш разговор, јер би се њен тата лако смркнуо кад год би се повела реч о „некаквом коњу који и не постоји“.
Биће из маште, из првог лица
Сетила сам се Ирис и једнорога када сам прочитала причу о господину Оливеру. Коначно ми се испунила жеља да до краја чујем како живе измишљена бића, да се осетим као мали, невидљиви делић њихове стварности.
Док он то не уради сам, да вам га представим ја. Оливер је Лаурин измишљени пријатељ, који живи у једној рупи у зиду, у стану у Дунавској 8, тачније у Лауриној соби. Овај мали урбани патуљак и са пуних 185 година врло је живахан и причљив. И у овој књижици, баш погодној за предшколце и мале школарце који поред осталог вежбају и утврђују вештину и магију читања, Оливер нам прича своју животну причу, која се одвија на потезу између шуме крај реке Те, одакле он потиче, и овог малог стана, у коме се и упознао са једном посебном девојчицом Лауром. Дуле Павлић је био посебно надахнут да госпо’н патуљкову причу обоји маштовитим, топлим и увек новим илустрацијама.
И наравно да је Лаура сасвим посебна! Она има чаробан осмех и очи које на стварност какву знамо гледају помније, откривајући у њој и светове који би у супротном остали скривени и неоткривени. Она гледа иза ње.
Из пријатељства једној патуљка и једне девојчице, који су се сусрели у тој звезданој тачки где се сусрећу имагинарно и стварно, научићемо толико тога о ономе што је деци важно, о њиховој потреби да у свој и наш свет унесу и препознају уметност, али и о одрастању и пролазности.
🍄🍄🍄
А ја већ дуго у себи носим питања која бих поставила Драгани Младеновић, ауторки која је већ привукла моју и пажњу многобројних читалаца. Оливер је добар друг, па нас је некако спојио, и хоћу са вама да поделим шта смо то лепо причале.
Деца их обожавају, маме и тате често не желе очима да их виде. Нити то могу, додуше… Ко су све измишљени пријатељи? Како уопште деци такве лудости падају на памет?!
О патуљцима говоре многе бајке и легенде. Мали господин Оливер се од тих патуљака разликује пошто живи у градској вишеспратници, дакле у једном урбаном окружењу и то у садашњем времену. За оне који га виде он није измишљен него стваран, а то мени не говори само о маштовитости деце, већ и њиховој потреби за друштвом.
То је случај и са Лауром, осмогодишњом јунакињом књиге о Оливеру, јер у том тренутку она, чини се, нема правог пријатеља међу вршњацима и сродницима, некога с којим би сасвим искрено и без задршке могла да подели све тајне, страхове и лудорије. То место заузима Оливер, неко ко уме да слуша и увек је вољан да помогне.
Зашто је данашњем детету често примамљивија стварност маште од стварности свакодневице, и која је у томе улога књижевности за децу?
Чини ми се да је стварност маште увек и била примамљивија од реалности. Да није тако, како би настале све те бајке које су се преносиле од уста до уста како би биле сачуване све док их неко није записао. Заиста, невероватна је потреба за причом и поезијом, занимљива је та наша глад за измишљеним световима, посебно ако су лепо упаковани у књижевно дело. Док су мала, деци треба читати што више јер не само да тиме обогаћују машту, богате вокабулар и уче о свету, већ се и дивно забављају. Када се описмене, треба их охрабрити да читају. На почетку то тешко иде, али мало по мало, па се и то промени.
Раздрмали сте нас необичном зб(и)рком “песама са грешком” Дар-Мар, која је и бројним наградама доказала да је скројена по мери савременог читаоца. Сада сте нам представили и Оливера, ретког јунака из дечје маште коме је аутор уступио улогу наратора. Шта следеће ново можемо да очекујемо од вас, у ком правцу се даље креће ваша стваралачка машта?
У издању Креативног центра у наредном периоду биће објављен роман за млађе тинејџере „Све што (ни)сам желела”. То је, у ствари, дневник дванаестогодишње Нине која се током епидемије ВИР вируса нашла у кући своје покојне баке и то у друштву најпопуларнијег седмака у школи. У припреми су још нека издања, али о томе другом приликом.
Који је јунак из савремене књижевности близак детету у вама? Шта ви волите да читате?
Сваки књижевни јунак је близак оном најфинијем у нама. Можда је то „нафиније у нама” способност да се поистоветимо са ликовима, посматрамо свет из њиховог угла, преживљавамо све кроз шта пролазе, па и да неке од њих осудимо или презремо. Управо ми се и чини да се сви ми заљубљеници у писану реч хранимо причама и песмама откако откријемо то царство па све док нас очи и мозак служе. Искрено, много ми је жао људи који пропусте уживање које читање доноси.
Што се мојих фаворита тиче, иако пишем поезију за одрасле, много више волим да читам прозу него поезију. Истина је да сам у многим прозним остварењима открила много поезије. Такође, много волим да читам драме и жао ми је што се оне тако мало објављују. Савремена књижевност за децу је веома разноврсна и занимљива. Волела бих да су у време када сам почињала да читам постојале књиге за децу попут ових данашњих. Међутим, за добру књигу никада није касно. Зар не?
🌻🌻🌻
„Господина Оливера“ ауторке Драгане Младеновић и илустратора Душана Павлића потражите у рупи на зиду, испод кревета, у дечјим главицама… Или најбоље — у књижарама. Књигу је недавно објавио Креативни центар.
