Наша писма су спонтана, растерећујућа и безазлена. Попут оних дугих, летњих разговора на обали реке, када се коначно састанемо да кажемо једна другој све оно што нисмо стигле да напишемо. Она долази издалека – из Сингапура ми доноси нове приче, мирисе, перспективе, људе, слике, острва. Као заузврат, каже да је Београд о коме јој ја причам другачији од оног каквим јој га други представљају – мој град је леп, млад и лепршав, и расте.
Нека од тих писама могу да поделим и са вама. Овог пута, отворила је за мене новооткривене књиге.
Писмо од Марице
Прва књига Шона Тана коју сам прочитала био је Долазак (The Arrival). Нашла сам је у књижари за децу. Од тада сам, у истој књижари, купила још две његове књиге: Зечеви (The Rabbits) и Летња правила (Rules of Summer). Оно што ме је од почетка привлачило њему био је невероватан цртеж. Који заправо и није цртеж него слика. Он је променио мој однос према сликовницама. Он их је практично вратио у мој живот.
Сликовнице су се много промениле у последњих пар деценија. Издаваштво генерално. Вероватно треба да захвалимо технологији која нам омогућава да штампамо књиге у свим замисливим и незамисливим облицима и бојама. Технологија нам је дала могућност и да их не штампамо. Па чак и да их самоиздајемо. Границе више не постоје. И у том свету срушених зидова, сликовница живи један нови живот, ослобођена свих стега. Постаје тешко класификовати радове. Границе између стрипа, графичке новеле, сликовнице, класичне новеле постепено нестају. Оне се преливају и нуде нам једно сасвим ново, другачије искуство. Сликовница више није нешто намењено само деци.
Танове сликовнице су добијале престижне награде за дечју књижевност. Ја не могу да престанем да се чудим да се промовишу управо тако — као сликовнице за децу. Чини ми се да их та етикета неправедно скрива од нас не-деце. Танове сликовнице су много више од дечјих сликовница, ако су уопште дечје сликовнице.
Танове сликовнице су ослобођене свих категорија и граница. Оне су другачије. Са врло комплексним цртежима. Метафоричне.
Долазак
Била је то љубав на први поглед. На први поглед тих тамнобраон корица, са жућкасто-златним детаљима. На корицама је слика старе фотографије — човек с почетка прошлог века, са путним кофером у рукама, стоји загледан у чудно створење. Цела књига је у формату старог породичног албума који нас води кроз причу једне типичне емигрантске породице. На њеним страницама се смењују слике у сепија тону, некад са белим оквиром, некада без оквира, испуњавајући читаву страну. Долазак по свом формату подсећа на стрип/графичку новелу, па чак и на секвенце из каквог филма. Нема речи, сем имагинарних симбола који симулирају натписе на измишљеном језику.
Долазак је прича о младом човеку који напушта своју земљу у потрази за бољом будућности. Већ сам наслов упућује да је главна тема сусрет са новом средином и живот у њој. Тан је потомак аустралијских имиграната и очигледно му је тема сродна. Иако је реалност имигранта заправо тескобна, често фрустрирајућа и суштински тешка и проблематична, Тан је своју књигу фокусирао на оне светле аспекте — упознавање са новом културом, помоћ и разумевање које прима од људи, сусрет са другим имигрантима и њихове приче. Тан нам нуди оптимистичан поглед на емиграцију. Ону која се завршава успешно. У којој човек налази мир по који је кренуо.
Сами цртежи (сепија, величина цртежа) и њихова организованост савршено дочаравају извесне моменте и наглашавају осећања главних јунака — тугу, срећу, изненађеност, уплашеност, одушевљеност, радозналост, носталгију. Понекад чак, Тан мајсторски црта слике у форми фотографије, подсећајући нас да гледамо фото-албум. Оне велике слике, које испуњавају целу страну, користи да нас увуче у ту имагинарну, нову земљу коју је креирао за свог главног јунака.
Детаљи су веома симболични, изражајни и јаки. Један од првих са којима се читалац среће је бели ждрал направљен од папира, типичан за источњачку културу. Он треба да да снагу нашем јунаку да истраје све недаће које га чекају у будућности. Тај папирни бели ждрал ће се провлачити кроз целу књигу у различитим форматима. Други је управо одсуство језика, јер у новој, далекој средини често не разумемо језик који нас окружује.
Композиција цртежа ствара врло драматичан ефекат. Један од маестралних примера је почетак другог поглавља. На првој страни кроз девет малих слика, користећи се ефектом удаљавања, усмерава нашу пажњу од породичне фотографије, преко јунака и кабине у којој путује, до слике брода који плови, да би нас на следећој двостраници бацио на бескрајно море, на којем је тај брод само један мали комадић. То је толико маестрално одрађено, да сам окрећући страну чула крешендо, иако сам Долазак читала у потпуној тишини.
Долазак је књига са много различитих нивоа, порука, симбола, идеја. Може бити читана и гледана на много различитих начина. Мене је прво привукла својом визуалном презентацијом. Невероватним цртежом. Маштовитим новим светом и бићима, иако су главни јунаци и даље људи. Затим сама имигрантска прича, јер се и сама већ 13 година сељакам. Пре свега тај његов поглед на имиграцију и фокус на неке лепше и романтичније аспекте исте. То је једна од књига коју човек може да прочита десет пута, увек налазећи изнова неко ново значење, неки нови детаљ или симбол.
Зечеви
Зечеве сам нашла у истој књижари где и Долазак. И опет — привукоше ме корице, са врло апстрактном верзијом зечева одевених у енглеска војничка одела. И боје. И техника сликања. Попут каквог уља на платну. Ову књигу Тан је радио по причи Џона Марсдена. То је прича о доласку Енглеза у Аустралију и колонизацији. Прича је испричана од стране Абориџина, тј. из њиховог угла. Абориџини су представљени као кенгури.
Још једна прича о доласку у туђу земљу. Овог пута много насилнија. Много несрећнија. Прича која се завршава питањем. Прича која не нуди одговор, нити помирење. Прича толико другачија од Доласка. Ипак, изузетно битна прича. Посебно за земљу у којој је Тан одрастао. Мене је ова књига нашла у правом моменту. Након повратка са двонедељног пута у Аустралију. Са пута, с којег сам се вратила само са једним питањем: Како је могуће да практично нисам видела ниједног Абориџина? Да сам толико мало “знакова” и “трагова” нашла? Толико мало, да би их тотално пропустила да нисам очајнички покушавала да их нађем?
Прва ствар коју сам приметила, у односу на Долазак, јесте другачији стил. Зачеви су исцртани потпуно другачије. Изражајне, топле боје. Одсуство људи, тј. реалних људских облика. Сама књига има форму класичне сликовнице. Велике слике, које испуњавају странице са пратећим текстом. Текста је мало, и чини се служи само да поставља питања. Да отвара сумњу. Да нас подстакне на размишљање. Зечеви нису случајно главни јунаци. Они заиста представљају једну од највећих пошасти у Аустралији. Размножавају се огромном брзином, и нарушавају и озбиљно мењају природну средину. Слично правим зечевима, Енглези су се по континенту незаустављиво ширили, уништавајући абориџинску земљу, обичаје, културу и поредак.
Свака слика у књизи је уметничко дело. Могла би да живи независно од књиге. Изузетно лепа, маштовита, симболична.
Чувати посебност
Немогуће ми је да раздвојим ове две књиге. Тај дуализам и двоструки стандард. „Домаћи“ који нису поштовали пра-домаћине, а који очекују поштовање данас. Они који су диктирали правила када су долазили на туђу земљу, на истој тој земљи од које су направили своју, копију оне из које су дошли, очекују од нових дошљака да се прилагођавају. Да оставе своју културу на вратима, сперу све трагове посебности, и постану они. Они, који су главни, без обзира да ли су гости или домаћи. И ми остали, који немамо право на своју особитост.
Због свих тих мисли и врло озбиљних питања и дилема које ове књиге отварају, не могу да се отргнем утиску да ово уопште нису дечје сликовнице. С друге стране, можда управо то доказује да је Тан мајстор свог заната, који својим делима — без обзира на узраст, културну позадину, животно искуство — успева да добро раздрма сваког читаоца.
♥
Написала Марица Блечић. Уживајте у њеним путописним причама из целог света!
