Sedele smo na terasi i uz doručak listale upravo pročitanu knjigu. I, koja je pouka?
I onda kada ti se čini da si izgubljen, u bezizlaznoj situaciji, neka dobra priča čeka na tebe. Tvoje je da je potražiš i uskočiš u nju svim srcem. Prisvojiš je i počneš da je stvaraš, odnosno živiš. Otprilike tako sam ja doživela ovu šašavu slikovnicu. Priča je o „Vuku koji je ispao iz knjige“.
Ma naravno da Sunčicu nisam nakon čitanja ispitivala o lekcijama jedne vesele slikovnice. Pustila sam je da se smeje dogodovštinama ovog mnogo simpatičnog vuka. Pustila sam je da prstićem šara po crtežima i istražuje šta se na njima krije. A detalji su na svakoj polici!
Pouke se iovako ne mogu utisnuti u malu dečju dušu na silu, upakovane u jednu ozbiljnu rečenicu, one se šire polako, s vremenom, kroz slike, smeh i interakciju. Knjige za decu osim pouke kriju još toliko drugih važnih stvari, prekopotrebnih dobrim, znatiželjnim glavicama.
Ovaj blesavi vuk je ispao iz knjige, kako je ona pala sa police i lupila o pod. To ga je toliko omelo, da nikako nije mogao da se vrati na staro mesto, a mačak iz Zojine sobe opasno ga vreba, sada kada je na novoj, nepoznatoj teritoriji tako mali i ništavan. Vuk upada iz knjige u knjigu, u stvari iz nevolje u nevolju, a niko od književnih junaka iz dečjih knjiga ga ne prihvata među svoje redove. Vuk je otpadnik, sada već uplašen i u opasnoj frci, i obešenih ušiju, unezveren konačno uskače u svima poznatu priču, gde će njegovo postojanje konačno dobiti smisao. Možda drugačiji, možda neobičan, možda smešan, opičen, uvrnut, šokantan, ali stvaran, čvrst smisao.
Uostalom, danas više ništa ne treba da nas čudi. Priča je mnogo, koliko i različitosti. Dokle god je konačan cilj plemenit, što se mene tiče, sve je dozvoljeno. Ima dana kada, umesto ljudima oko sebe, više mogu da verujem književnim junacima. Pitajte Crvenkapu šta misli o tome!
