S Batom i Karlsonom na krovu avanture

Kod Astrid Lindgren dopušteno je da budeš šta god poželiš. Zato je njena književna ćerkica Pipi Duga Čarapa i pored svega bila jedna srećna devojčica. Nesputana, divlja, šašava, buntovnica za koju obična, ma nikakva pravila ne važe. Ona ih je procenila kao besmislene, što ruku na srce, mnoga od njih i jesu. Samo, ko bi smeo to glasno da prizna?

Kako se vikendi ne bi sveli samo na ta dva kratka dana u koja treba da naguramo „sve ono što preko nedelje ne stižemo“ (čitaj: kućeposlovanja i ostala domaćinska logistika), odlazak u pozorištance prestavlja onaj svečani, u bele košuljice i lakovane cipelice obučen deo vikenda. Da zatvorimo vrata pred gomilama veša i spiskovima koji nas stalno nešto opominju. Da zbrišemo u mrak koji miriše na čaroliju, i da gledamo kako se magija pred nama stvara zahvaljujući igrama svetlosti, muzikom, lutkama i drugim mnogobrojnim scenskim rešenjima, koja su uvek drugačija, kao i sjajnom energijom i umećem glumaca.

Nedavno je u malom pozorištu Duško Radović premijerno odigrana predstava „Karlson s krova“, po istoimenom romanu slavne švedske spisateljice Astrid Lindgren. Sunčici još uvek nisam pričala ništa o njenoj Pipi Dugoj Čarapi, niti o drugim junacima koje je ona književnosti za decu rodila. Možda je do sada ona za to bila još mala, ali zato ja nisam dovoljno velika da zaboravim kako sam se radovala avanturama koje su dečak Bata i Karlson zajedno smišljali zatvoreni u dosadu i monotoniju četiri zida. Rekoh vam ja, kada ste predugo sami, bez dobre ekipe u kući, svašta vam pada na pamet. Te knjižice čitala sam još kao studentkinja, ali nisam ih prevazišla. Naprotiv, zbog svih tih „četiri zida“ i drugih oganičenja u koja sebe umemo da umetnemo, ili da dopustimo da nas drugi u njih bace, sada mi je takva literatura slatkiš, poput onog kojeg čuvam samo za svoje malo, pakleno zadovoljstvo.

U knjizi je Bata sedmogodišnji dečak, pomalo usamljen i zapostavljen, možda baš tipičan dečkić savremenog, velikog grada. Uprkos tome što su mama, tata i sestra njegovo prirodno okruženje, on gradi i paralelni svet za sebe, u stvari malo, mnogo zanimljiviji. Taj svet daje punoću i smisao njegovom danu i odrastanju uopšte, a njegovi ukućani nisu prezadovoljni njime. Odrasli ne vole iskakanje iz unapred zacrtanih okvira, letenje ih plaši, maštanje svakako još više, osim ako nije kontrolisano, kao da to uopšte i može da bude, a to da dete može da ne ispadne onakvo kakvim su ga zamišljali i kao takvom mu svetlu budućnost odredili, ravno je košmaru.

Zato je Bata problematično dete. Jer bi on da leti. A njegova mašta u društvo je pozvala bucmastog čovečuljka Karlsona, čikicu „u najboljim godinama“, koji živi na krovu njihove zgrade u Stokholmu, smislio je način da leti, voli da jede sve što mu se nađe na putu i, naravno, najbolji je u svemu. Samo ima i jednu manu: ovo dobro dete neprestano uvlači u nevolje, tim pre što Bati niko ne veruje da Karlson zaista postoji. Još uvek ne.

Izgleda su ipak mama i tata ti koji će morati da se promene.

A nas dve smo se lepo smejale u pozorišnom, mirišljavom mraku. I tome što smo zakasnile, i Karlsonu koji zeza sve odreda, i odraslima koji uvek nekako promaše poentu. Dobro, tu se Sunčica smejala više od mene, ja sam progutala pokoju knedlu. Jer ti mali junaci sa pozornice umeju da prozivaju roditelje, i to rade neodoljivo šarmantno.

Odličan način da se u naše živote makar vikendom uvuče malo čarolije, zar ne? A gde je odlazak u pozorište, tu je i šetnja. I priča sa detotom. I kolač, a poslastičarnica je jedan od najlepših kutaka detinjstva. I ono što je najvažnije, to je vreme koje provedemo zajedno, slušajući jedno drugo. Baš ono što je Bati nedostajalo!

Romane Astrid Lindgren o avanturama dečaka Bate i njegovog izmišljenog prijatelja Karlsona, možete pronaći u Kreativnom centru.

A predstavu koja je nastala po uzoru na ove knjige pogledajte u malom pozorištu Duško Radović.

Одговори

Ваша имејл адреса неће бити објављена. Неопходна поља су означена *