Први лет црне птице

Када изненада оде онај ко је до тада држао темеље вашег живота, свет постаје замагљен и ви у њему изгубљени. Тако и девојчица Жеља, након губитка оца, покушава поново да у свој свет пусти светлост. Ипак, између куће и школе, она се сећа, сања и сањари… и све чешће одлази на гробље. Где ствара неку нову, бољу и мрачнију, стварност…
Даље нас води Црна птица, роман (превасходно) за младе који лако и узбудљиво, и без страха, говори о ономе о чему нико не воли да прича – о смрти и о мрачним понорима у које она може да нас повуче. А Александра Јовановић нам кроз своју причу открива да нема те мрачне шуме из које не постоји излаз. Мени је рекла још толико тога важног и племенитог, што сада имате прилике да читате у нашем интервјуу испод.

Ах, да. Александра Јовановић је створила Црну птицу. Она је наша млада ауторка из Врања, која тренутно похађа мастер студије драматургије на Факултету драмских уметности у Београду. Недавно је њена поезија награђена „Младим Дисом”, а овде вам представљам њен први роман, испуњен фантастиком, језом и љубављу, који тек што је објављен у издању Креативног центра.

☠️☠️☠️☠️☠️

Ти, као и твоја Птица, нешто сте сасвим ново на нашем књижевном небу. Можеш ли укратко нам представиш и себе и њу? Ко је Александра Јовановић, а ко Црна птица?

Александра Јовановић је доста обична, некад прегласна и оптимистична преко сваке мере. Верује у промене и развој, чак и када све говори супротно, што вероватно делује наивно.
Доста је чудно што о себи говорим у трећем лицу, па ћу се брзо вратити у “нормалу”. Оно што могу рећи о Црној птици је да се тек родила, да има понешто да проговори о губитку, страху, одрастању и храбрости.

Сва дешавања у књизи покренула је Смрт. То је тема која иначе остаје да лежи у мраку, и коју си ти сада у књижевности за младе одважно извукла на светлост дана. У књизи откривамо како изгледа доживљај смрти блиске особе у главици једне девојчице. Деца и смрт. Како си дошла на ову идеју и како се ниси плашила да о томе пишеш? Или боље: како си свој страх савладала, показавши нам како се иде даље?

Мени то не делује нимало одважно, јер нисам ни прва ни последња која је проговорила о смрти. Доста људи искуси неки облик губитка у детињству. Да ли је то смрт вољеног љубимца, даљег рођака, бабе, деде или родитеља, она долази изненада и ту престаје она дивна безбрижност код детета, јер је оно сада свесно да крај ипак постоји. Ова спознаја, иако страшна, природна је и нужна за даљи развој. Ако боље погледамо, смрт или изумирање је свуда око нас, најчешће у свакодневним стварима које успутно опажамо. Увенуо цвет, иструлео лист, па чак и грађевине, старе — видимо оронулу фасаду, ољуштелу боју. Смрт може да се посматра и као преображај, као обнова. Идеја је, бар у неком облику, увек била присутна, а човек не може да се плаши онога што је већ искусио.

Одрасла сам без оца, што је на махове било неподношљиво, највише у раном детињству и адолесценцији, и могу рећи да је прихватање и потпуно мирење дошло пре свега пар година. А разлог што ми је требало толико времена можда лежи у осећању изолованости, што сам касно увидела да нисам сама у томе и да су многи доживели исто или слично искуство. Такође, губитак родитеља повлачи и неко осећање да породица није цела, да не садржи ону прописану структуру. То је апсурдно. Породица може да буде било ко, не мора бити повезана крвљу и не мора увек да изгледа онако како смо о томе учили у уџбеницима из основне школе.

Страх је уско повезан са непознавањем, са неизвесношћу, и ако то знамо, онда знамо како и да на њега одговоримо. Разговор, не бежање, и стрпљење, доста стрпљења је формула коју ће и Жеља, главна јунакиња, научити и тако успети да прихвати губитак и једноставно настави живот. Циљ никада није био показати да ће све бити весело и исто као пре. Губитак се не заборавља, али се преброди.

Гробље, тама, дух једног детета, снови и сновиђења, шкрипави луна-парк са зарђалим рингишпилом, злокобна музика, страва и ужас, бела хризантема и остали хорор елементи, па и нека бизарна романтика… И све то заоденуто лајт-мотивом упорног неприхватања коначног и тежње ка мрачном оностраном. Да ли си ти ово написала савремени готски роман за децу и младе?

Готска књижевност је изузетно занимљива, можда највише јер је права претходница хороржанра и мелодраме у филму и један цинични шамар Просветитељству. Волим да читам њене представнике, попут Едгара Алана Поа, сестара Бронте и Оскара Вајлда. Наравно, с временом се форма мењала, додати су нови мотиви и ликови су срећом постали развијенији. Немамо више толико беспомоћних жена које лутају подземним тунелима неког уклетог замка и чекају да буду спасене.

Такође, примере готског романа за младе можемо наћи и у савременој књижевности. Издвојила бих Нила Гејмена, чија дела одлично балансирају готске и митолошке мотиве са реализмом. Можда је ту најважнија атмосфера, нешто што ће пробудити језу, и то сам покушала да убацим у Црну птицу. Гробље и тајанствени луна-парк су лице и наличије, простор где Жеља тражи одговоре али и место где жели да се сакрије и побегне од суморне стварности. Није ни чудно што нагиње месту где су мртви, јер мисли да ће тамо бити ближе оцу, а пошто је дете и машта јој није нарушена, није уплашена од оностраних ствари, јер су њој оне исто тако могуће, као што су могуће природне појаве и изненадни пљусак, када је ведро небо.

Шта ти је све послужило као надахнуће за писање овог романа и колико твоје бављење филмом има везе са тим?

Филм је био пресудан, јер је ова прича почела као сценарио, па је тек касније “преведена” у роман. Имам утисак да је процес стварања неког дела доста митологизиран у свету и представља се као готово натприродна ствар, као да људи замишљају да писца дотакне муза и удахне му речи. Идеја можда дође изненада, али је резултат проживљених догађаја, опажаја, размишљања.

Након тога креће рад и не каже се узалуд да је писање занатски посао. И када прва рука буде готова, иде сређивање. Мој процес је био нешто другачији, јер сам у сценарију већ имала сређену структуру приче, ликови су били одређени, али сам морала да са филмског језика пређем на књижевни, и то је био изазов. Обе форме имају своје предности и ограничења. Доста ми је значило што сам у роману могла да истражим Жељине мисли, будући да се све дешава из њеног угла. У сценарију бих за мисли морала да користим нарацију, која ми није била привлачна и доста би одударала од успостављене атмосфере.

Реч ЗАУВЕК. Да ли нам она обећава нешто (нереално) велико или нас (реално) од ње подилази језа?

То је доста зезнуто, јер зависи од контекста. Ако читамо бајку, на пример, где се љубавници споје након многих авантура и препрека, реч заувек представља олакшање, део је срећног краја, који се обично не преиспитује. Остављамо љубавнике да буду срећни и не мислимо више на њих. Али шта се дешава када у неком кримићу страшни човек каже својој жртви: Остаћеш са мном заувек? Наступа страх, брига за ту особу и одједном реч заувек постаје клетва. Ово су два екстремна примера, а истина лежи негде између. Реч заувек је опасна јер наговештава коначност и не треба је олако користити. У роману Жеља преиспитује значење ове речи и схвата да нико не сме да тражи од друге особе или обећава нешто што носи толику тежину.

Чини се да је однос стварности и фикције у твом роману раван односу суочавања и прихватања, с једне, и бежања, с друге стране. Девојчица Жеља, главна јунакиња, после изненадне смрти оца, нашла се у застрашујућем процепу између ове две димензије.
Како си помоћу књижевности помирила ова два света? Где проналазимо светлост и онда када нам се учини да више нема места за њу?

Тако је. Ескапизам је често прво решење. Оно често одмаже, замаскира проблем и даје само привремено олакшање. У Црној птици баш зато постоје чудесни елементи, јер су одлична метафора за неприхватање реалности, за бежање у свет маште и истовремено —  даље од решења. Мада, нека бежања носе у себи важну поруку, пут који је потребно прећи да би се нешто научило или потврдило. Као што је Дамблдор рекао у Харију Потеру: Светлост можемо пронаћи и на најмрачнијим местима. Заиста, уз љубав људи око нас и снагу коју већ поседујемо, светлост се увек лако пронађе.

🕯🕯☠️🕯🕯

Црна птица тек што је полетела у свет, и ако се не плашите да јој приђете и у једној новој, другачијој књизи осетите пријатну језу, трк у једну од књижара Креативног центра!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *